Sviranje na gajdama

Uprkos tome što viševekovnu tradiciju „gajdanja“ danas u Srbiji čuva svega desetak nosilaca ove kulturne veštine, gajde i dalje žive.

Setni zvuci vraćaju u prošlost, u pastirske dane kada su se na livadi dok ovce pasu pevale pesme, igrale narodne igre i ručno izrađivali stari instrumenti.

Zaječar, Pančevo, Kikinda, Svrljig i Lebane mesta su u kojima se sviranje na gajdama najviše očuvalo. Ovde se zvucitradicionalnog instrumenta najčešče mogu čuti na okupljanjima u malim selima i zaseocima. Uz gajde, srpsku tradicionalnu kuhinju i piće, obnavlja se i čuva bogatstvo nematerijalnog kulturnog nasleđa koje se sa generacije na generaciju godinama unazad prenosi.

Postoji nekoliko vrsta gajdi koje se izrađuju i sviraju na ovim prostorima. Najpoznatiji je svakako južnomoravsko-makedonski tip, koji se svira od okoline Niša pa sve do juga Makedonije. Pored njih često se može naići i na svrljiške,erske, banatske ili mokrinske i vojvođanske gajde. Razlike su pre svega u metodama izrade, delovima od kojih se sastoje, ali i područijima i načinima na koje se sviraju.

Gajde se sastoje od nekoliko elemenata: gajdenice (dela koji daje zvuk i koji se najčešće pravi od drveta šimšira, jorgovana, drena i šljive), piska od koga umnogome zavisi štim gajdi, mešine koja se pravi od kože jareta ili jagnjeta koja se suši, glavčine ili prstenova, i prdala (velike dugačke cevi koja daje dubok ton). Ceo instrument maže se lojem ili voskom, a mešina svinjskom mašću kako bi se što bolje očuvala.

gajde Vremenom su gajde postale sastavni deo neofolk i neovizantijskih sastava, kao i svih grupa koje se bave arhaičnom muzikom. Prava dragocenost je činjenica da se na Balkanu i danas prave primitivni tipovi gajdi koje su nekada davno svirali naši preci. Sam zvuk koji proizvode vodi duboko u prošlost, u vreme kada su se na gajdama svirala kola i kada su ih pastirili ručno pravili idući za ovcama.

U svrljiškom kraju na gajdama su se najviše svirala narodna kola poznata po imenom – devla, sitan i krupan čačak, dunda, sitnica, rumenka, dunđeranka… A poznati gajdaši ovog kraja iz polovine šezdesetih godina prošlog veka su Vidoje Ilić, Radoje Đorđević, Vukoslav Todorović, Radosav Stevanović, Cvetko Radovanović, Borivoje Kostadinović i mnogi drugi.

Vremenom su promene u društvu i kulturnim modelima dovele do potiskivanja tradicionalnih instrumenata. Mesto gajdi zauzele su harmonike, a sve manji broj ljudi nastavio se interesovati za sviranje. Prema rečima dr Rastka Jakovljevića iz Muzikološkog instituta SANU, objašnjenje za ovu pojavu leži u verovanju da ovi instrumenti simbolizuju ruralnu kulturu od koje je društvo htelo da se ogradi.

Zbog činjenice da sviranje na gajdama pripada starim i gotovo nestajućim tradicionalnim praksama Srbije, uključivanje ovog elementa na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa je od izuzetnog značaja. Pored ovog starog običaja, na listi se našlo još dvadeset i šest elemenata među kojima su: Krsna slava, Pirotsko ćilimarstvo, Vranjska gradska pesma, Naivno slikarstvo Slovaka, Novopazarske mantije itd.

O važnosti i prisutnosti gajda u prošlosti, svedoči i zanimljiva priča o srpskom vojniku i gajdašu iz Prvog svetskog rata. Naime, Petar Milenković je u rat krenuo sa tri konja i gajdama na kojima je svirao i u vreme golgote u Albaniji. Zvuk starog instrumenta vojnicima je u najtežim trenucima bio podsetnik da još ima života i da ne smeju odustati, a gajde su zajedno sa Milenkovićem preživele rat i pobedonosno dočekale povratak kući.

Kako bi se vekovna praksa sviranja na gajdama nastavila, neophodna je sistemaska podrška i rad na obučavanju mladih u gradnji i sviranju ovog instrumenta. Kulturne i državne institucije imaju odgovornost da štite prepoznatljivost ove umetnosti, a svaki pojedinac mora da shvati značaj tradicije i njenog negovanja, kako bismo sačuvali sećanje na kulturu našeg podneblja.

Foto: www.radiodunav.com