Pre nego što je industrijska proizvodnja promenila svakodnevni život, gotovo svaki grad i selo u Srbiji zavisili su od veštih zanatlija. Grnčari su izrađivali posude za kuvanje i čuvanje hrane, tkalje ćilime i tkanine za domaćinstvo, ćurčije toplu i izdržljivu odeću, dok su kovači, kazandžije, drvodelje, vezilje i opančari pravili predmete neophodne za svakodnevni život.
Ovi zanati imali su praktičnu namenu, ali nikada nisu bili samo funkcionalni. Materijali, oblici, boje, šare i tehnike odražavali su pejzaže, prirodne resurse, običaje i vizuelni identitet različitih krajeva.
Znanje se najčešće prenosilo neposredno, unutar porodica i radionica. Mladi šegrti učili su posmatrajući iskusne majstore, ponavljajući njihove pokrete, upoznajući materijale i postepeno razvijajući preciznost potrebnu za izradu predmeta koji su trajali generacijama.
Mnogi tradicionalni zanati počeli su da nestaju tokom 20. veka, kada su ručno izrađene predmete zamenili jeftiniji industrijski proizvodi. Neki su gotovo potpuno iščezli, dok su drugi opstali zahvaljujući posvećenim zanatlijama, porodičnim radionicama, kulturnim udruženjima, muzejima i lokalnim zajednicama.
Danas zanatsko nasleđe Srbije dobija novo značenje. Tradicionalne tehnike koriste se za obnavljanje porodičnih dragocenosti, stvaranje savremenih proizvoda, razvoj lokalnog turizma i upoznavanje novih generacija sa vrednošću strpljivog i veštog ručnog rada.
