Svi smo čuli za pirotsko ćilimarstvo. Njegovi motivi, simboli i boje već decenijama predstavljaju jedan od najprepoznatljivijih izraza tradicionalne umetnosti u Srbiji. Ali malo ko zna da, daleko od planinskih krajeva juga, u ravnici Bačke, postoji još jedno ćilimarstvo jednako posebno, autentično i duboko ukorenjeno u lokalnu zajednicu – staparsko ćilimarstvo.
U selu Stapar, nadomak Sombora, na severozapadu Vojvodine, već više od dva veka nastaju ćilimi koji se ne prave zbog tržišta, već zbog doma, tradicije i tihe lepote svakodnevice.
Ćilim iz ravnice, ali sa snažnim identitetom
Veština izrade staparskog ćilima razvila se u XVIII veku, u okviru domaće radinosti. Za razliku od pirotskih ćilima, koji su često snažno simbolični i geometrijski, staparski ćilimi odražavaju duh Bačke – miran, skladan i izrazito dekorativan.
Najčešće su tkani u paru, na specifičnom širokom horizontalnom razboju, koji zahteva prostor, snagu i preciznost. Ovaj način tkanja nije bio slučajan – ćilimi su se koristili kao centralni dekorativni element u kući, često simetrično postavljeni, kao znak reda i blagostanja.
Tehnika kličanja: ćilim bez naličja
Staparski ćilimi tkani su takozvanom tehnikom kličanja, izuzetno zahtevnom metodom u kojoj potka jedne boje u potpunosti prekriva osnovu u granicama određene šare. Zahvaljujući toj tehnici, nema vidljivih prelaza između boja, a ćilim ima dva potpuno jednaka lica – ne postoji naličje.
To nije samo estetska odlika, već i simbolična: ćilim je isti sa obe strane, namenjen dugotrajnoj upotrebi i prenošenju kroz generacije.
Cvetni motivi kao potpis Stapara
Za razliku od stroge geometrije juga Srbije, staparsko ćilimarstvo prepoznatljivo je po cvetnim motivima. Ruže, buketi i cvetni venci dominiraju kompozicijom, često raspoređeni u ritmične, simetrične celine.
Ćilimi su najčešće tkani od streke – u beloj ili bež boji, ređe u zelenim tonovima – a standardna dimenzija je oko dva sa dva metra. Njihova nenametljiva paleta boja čini ih izuzetno savremenim i danas, iako su nastali u potpuno drugačijem vremenu.
Žensko znanje koje se prenosi tiho, ali uporno
Staparsko ćilimarstvo nikada nije bilo masovna proizvodnja. Ono je opstalo zahvaljujući ženama sela Stapar, koje su veštinu tkanja prenosile sa majke na ćerku, kao deo porodičnog i kulturnog nasleđa.
Upravo ta činjenica čini ovaj zanat posebno dragocenim – znanje nije zapisano u priručnicima, već utkano u praksu, pokret ruku i osećaj za ritam razboja. I danas, u lokalnoj zajednici, postoje tkalje koje čuvaju ovu veštinu kao deo identiteta mesta, a ne samo kao zanat.
Zašto je staparsko ćilimarstvo važno danas?
U vremenu u kojem se dekor proizvodi serijski i bez konteksta, staparski ćilim predstavlja suprotnost – predmet sa poreklom, autorom i pričom. On svedoči o tome da autentični srpski proizvodi ne nastaju samo u planinama ili zabačenim krajevima, već i u ravnici, u tišini i kontinuitetu.
Zato staparsko ćilimarstvo zaslužuje svoje mesto uz pirotsko – ne kao njegova senka, već kao drugačiji, ravničarski izraz iste potrebe za lepotom, redom i trajnošću.
