Otkako je Muzej „Macura“ zvanično otvoren 3. maja 2007. godine, nizali su se različiti doživljaji ovog mesta među kolegama novinarima, umetnicima, posetiocima, koji se, uz sve komplimente, ushićenja i odobravanje, svode na to da je Vladimir Macura ovde ostvario svoj san.

Jedan od retkih privatnih muzeja u Srbiji ima sasvim neobičnu priču, atipičnu hodnu liniju, a u sve to, posetioci ili bi bilo bolje reći putnici namernici, sasvim lako i jednostavno utiskuju pečat sopstvenog doživljaja.

„Želeo sam da posetilac koji se uputi u Muzej „Macura“ ovde dođe, otvori vrata, i niko ga ne sačeka, jer nema kustosa koji će mu prepričavati ideju, umetnike i umetnost… Da sam sebi skuva kafu, ili se posluži sokom, a može i vinom iz frižidera. Da pogleda kolekciju, da se zadrži koliko želi. U dvorištu sa pogledom na Dunav može da pročita knjigu iz moje biblioteke, može i da prespava, ako želi. Bilo bi lepo da za so bom opere šolje, a ne mora, ako donese svoje vino, može da ga ostavi nekom sledećem, a ne mora… Da ova kuća na neki način bude mesto susreta. A sve što treba da ponese odavde upravo je ta energija ovog mesta koju sam treba da oseti. A onda može da nastavi put, ili se vrati tamo odakle je došao.“ Dodaćemo: obogaćen za smelost da veruje u snove koji se ostvaruju. Čitajući Muzej „Macura“ upravo na taj način putnici hodočasnici su u knjigu utisaka zabeležili: „Hvala za delić neba…“ Ili: „Došao sam iz Beograda, sa Zelenog venca autobusom 706 do Batajnice. Od Batajnice taksijem do Novih Banovaca, odatle trčao do Muzeja. Ovo je moj doprinos konceptualnoj umetnosti.“

Dugo je Vladimir Macura tražio/sanjao ovo mesto. Našao ga je putanjom nalik ovoj opričanoj. Samo je putovanje trajalo duže. Godinama. A završilo se jednog februarskog jutra na Dunavu.

„Dunav je bio prioritet. Sve je moralo da se dogodi u blizini vode. Voda sve reflektuje i sve spira. Tarkovski nijedan film nije snimio bez vode.“

Nije lako sastaviti biografiju našeg sagovornika. Kao da konkretni podaci i nisu toliko važni koliko njegova energija koja sve objašnjava.

„Ne želim umetnikom da se nazivam. Ovo jeste koncept u kome sam prepoznao razvoj jedne ideje. Kasnije je sve bilo interakcija, između umetnika, mojih prijatelja i mene. I svi smo, nadopunjujući jedni druge, gradili ovaj san. Potičem iz pasivnih krajeva. Tamo odakle sam ni slike nije bilo na zidu. Otišao sam u Ljubljanu i sa Ljubišom Ristićem sticao prva saznanja o avangardi. Učio sam i da je jedan mali papir ponekad značajniji od same slike. Neobičnom silinom rasla je moja ljubav, imajući u vidu početnu glad u kojoj ničega nije bilo. S vremenom sam upoznavao ljude koji su razvijali moju sakupljačku strast. U svemu tome formirao se i moj ukus.“

Macurinu kolekciju određuju vredna dela avangardne umetnosti, slikovit, intrigantan i duhovit presek, mahom jezgra, srednjoevropske i južnoevropske umetnosti XX veka. Beogradski nadrealizam, dadaizam, zenitizam… U svakom slučaju avangarda, koja je uvek bila osuđena na trvenja, sukobe, nerazumevanje…

„To je verovatno mogla da bude i neka druga vrsta umetnosti. Privuklo me to angažovano kod avangarde, upravo zbog nerazumevanja na koje sam i sam nailazio. Upravo zbog reakcije i osećaja koje sam nosio u sebi kao odgovor na život.“

Muzej-Macura-enterijer

O Muzeju „Macura“ više saznajemo principom „od usta do usta“ nego nekom reklamnom medijskom kampanjom. Pitali smo i zašto je to tako?

„Mi smo mali eksperiment. Jedan zaposleni i ja. Nastojimo da uskladimo sve kako bi ova celina imala život. Kolekciju čini visoka moderna, nije to priča za autobuse turista koji bi nekako usput da vide i malo umetnosti. Za dolazak u ovaj muzej potrebno je obrazovanje. Nas pronalaze i prepoznaju ljudi određenog senzibiliteta. Za put u Muzej „Macura“ nema vidljivih putokaza, a posete su svakodnevne. Čitav ovaj koncept na taj način raste i teče kao Dunav. Kada su Roberta Smitsona, autora čuvene spirale Jetty na slanom jezeru u Utahu, novinari pitali koga očekuje na predstavljanju toga rada, odgovorio je: Ne želim jedino da ovaj koncept prevaziđe to što je predviđeno. Nikako ne bih želeo da budem žrtva svega ovoga, već da delim radost s ljudima koji ovde dođu. A sve ovo posebno želim da ponudim mladim ljudima. Njima je najpotrebniji ovakav prostor.“

Kada bi koncept muzeja imao i neko drugo ime, verovatno bi ga mogli osloviti kao i Macurinu izložbu u Muzeju Primenjene umetnosti u Beogradu iz 2002. godine – Umetnost nemogućeg. Jer potpuno je neverovatno, skoro nemoguće sve ovo što je on učinio mogućim.

Autor: Dragana Marković

Tags

BelGuestMuzej Macura

Comments are closed.

Related Articles