Srpski sportisti imaju loše ili nikakve uslove za rad, ali se sa velikih takmičenja često vraćaju kao najveći šampioni – najbolji na planeti. Kako, to niko ne zna…
Kako su to, sa tako malog geografskog prostoru zvanom Srbija, gde je početkom 21. veka živelo nešto više od sedam miliona ljudi, potekli toliki olimpijski, svetski, evropski i balkanski šampioni? Kad bismo znali tačan odgovor na to pitanje, otkrili bismo rudnik zlata. Taj odgovor tražile bi i brojčano i finansijski mnogo superiornije nacije, jer svi bi hteli da bez novca i bez uslova za rad, dakle bez ikakvog ulaganja, stvore najbolje sportiste na svetu.
A tako sportisti i sportistkinje iz Srbije postaju šampioni – maltene bez igde ičega, najčešće samo uz ljubav i podršku roditelja i prijatelja. Kako god bilo, kada se kockice poklope, oni pokažu svetu kako se, recimo, postaje košarkaški šampion, pa kako vaterpolisti “podave“ rivale u bazenu, kako odbojkaši i odbojkašice razbiju sve protivnike na mreži, kako rukometaši postave bedem ispred svog gola, kako Novak Đoković deli teniske lekcije celom svetu…
Nekada nam je i fudbal bio jači, sad stagniramo, ali polako – “krčakaju“ se ovde neki novi klinci, i dočekaćemo kad-tad neku novu Crvenu zvezdu, evropskog i svetskog prvaka u najvažnijoj sporednoj stvari na svetu…
Jer to je baš tako – ovo je Srbija, zemlja šampiona, i novi niču kao pečurke posle kiše.
