„Moje ime je Milica i imam 74 godine. Odrasla sam u selu ispod planine, u kući gde je miris dunja uvek stajao na ormanu, a na zidu visila dedina fotografija u uniformi. Moj deda je bio vojnik na Solunskom frontu i gotovo svake večeri, dok smo sedeli pored ognjišta, pričao mi je svoje priče.
Govorio je tiho, ali svaka reč je bila puna snage. Sećam se kako bi zastao, pogledao kroz prozor, i onda rekao: „Bili smo gladni i promrzli, ali srce je bilo toplo jer smo znali da se borimo za dom.“ Pričao je o dugom putu preko Albanije, o drugovima koji su zaostajali, o očima koje su se gasile, ali i o pesmi koja se uvek čula negde u redu vojnika – kao da je pesma bila jača od bola.
Najlepše ga je bilo slušati kada priča o povratku. Govorio je kako je dočekao jutro mira, kada su prvi put posle dugih godina ponovo zapevale ptice. Sećam se njegovog osmeha – tog osmeha koji se razlikovao od svih drugih, osmeha čoveka koji je znao šta znači izboriti se za slobodu.
U vitrini i danas čuvam njegovu vojničku kapu, medalju i džepni sat koji mu je, kako je govorio, bio saputnik kroz ceo rat. Kada otvorim vitrinu, osetim miris starine, pomalo voska, pomalo dunja koje su tu uvek stajale. To nije samo deo prošlosti – to je deo mene.
Svake godine, na dan sećanja, odem sa unucima do spomenika u selu. Zapalimo sveću i ispričam im neku od dedinih priča. Tada im uvek kažem ono što je deda meni govorio: ‘Sloboda nije data zauvek, ona se čuva sećanjem.’“
Vaša priča takođe može postati deo serijala “Srbija, Moja Priča”, autentične zbirke sećanja i doživljaja koja povezuje lokalce i posetioce i pokazuje svetu pravo lice Srbije.
👉 Ispunite kontakt formular i podelite sa svetom kako vidite i doživljavate Srbiju. Vaša priča može biti inspiracija drugima i deo autentične mape Srbije koju gradimo zajedno.
Related Articles
