Autor: Markus Schneider, 34, Nemačka (Berlin)
Krenuo sam da biciklom obiđem Srbiju očekujući pejzaže, brežuljke i možda poneki stari manastir. Ono što nisam očekivao jeste da će me put toliko često dovoditi do ljudskih srca.
Bilo je sparno popodne kod Topole. Noge su mi bile teške od uspona i zaustavio sam se pored seoskog puta da popijem vodu. Odjednom mi je mahao stariji čovek ispod širokog šešira, pozivajući me rukom da svratim u njegovo dvorište. Nije znao engleski, a moj srpski se svodio na “hvala” i “zdravo,” ali smo se ipak nekako razumeli.
U malom dvorištu, pod vinovom lozom koja je bila puna zelenih grozdova, njegova žena iznela je tanjir sa sirom, paradajzom i hlebom. Zatim je stigla i rakija, u malim čašicama koje su sijale na suncu. Oklevao sam – piti nešto toliko jako usred vožnje nije delovalo pametno – ali sjaj u njihovim očima nije mi dao da odbijem.
Sedeli smo tako, nazdravljali, smeškali se i rukama pokazivali reči koje nismo znali. On je pokazao na moj bicikl, podigao palac i dodao “bicikl, mlad!” Mislim da je želeo da kaže da je i sam nekada vozio. Njegova žena je stavila ruku na srce dok sam ponavljao “hvala, hvala,” kao da je sama zahvalnost bila most između nas.
Pre nego što sam krenuo dalje, spakovali su mi komad pite sa sirom, uvijen u salvetu. Kada sam se odvezao, okrenuo sam se još jednom i video ih kako i dalje mašu, stojeći na prašnjavom seoskom putu, uokvireni vinovom lozom.
Tog dana sam shvatio nešto važno: najveći dar Srbije nisu dvorci, planine ili reke. Najveći dar su nepoznati ljudi koji vas za pet minuta dočekaju kao porodicu.
I svaki put kada danas osetim miris domaće rakije, ne pomislim na piće. Pomislim na ono malo dvorište u Šumadiji, na senku vinove loze, na smeh bez reči – i na put koji mi je dao više nego što sam ikada mogao da zamislim.
