Ipak, mislilo se i na budućnost te vojske. Vrhovna komanda poslala je na početku rata grupu studenata i đaka koji su se isticali u svojim školama u oficirsku školu u Skoplju.Znalo se da će Veliki rat biti dug i težak, a oni su predstavljali zalog za budućnost. Daleko od fronta, mogli su da se usavršavaju i da po završetku oficirske škole svojim obrazovanjem i sposobnostima učestvuju u akcijama srpske vojske.Najviše ih je bilo sa univerziteta u Beogradu. Neki su prekinuli studije na najprestižnijim evropskim univerzitetima da bi pomogli svojoj otadžbini.Bilo je tu sinova ministara, profesora, istaknutih oficira. Bilo ih je iz svih krajeva Srbije, ali i Austrougarske. Bilo ih je 1300.
Obuku u Skoplju vodio je potpukovnik Dušan Gišić, veteran iz balkanskih ratova. Prosečna starost mladića bila između 21 i 24 godine. Pored standardnih vojnih tema, u kampu ovih mladića su se često mogle čuti i nadahnute diskusije mladih intelektualaca i naučnika u naponu stvaralačke energije. Među njima je bilo i umetnika, koji su stvarali rodoljubive pesme.
Ipak, situacija na frontu zahtevala je teške mere. Posle velikih gubitaka na Ceru i Drini, srpska vojska je bila desetkovana, umorna i još slabije opremljena. Bio je potreban svaki par ruku, svaki konj, svaki top, svaki čovek. Obuka u Skoplju trajala je samo dva meseca pre nego što je Vrhovna komanda pozvala mladiće na front. Oni su, zadojeni patriotizmom, jedva čekali da se pridruže bitkama, pa su čak i sakrivali telesne nedostatke od regrutne komisije. Građani Skoplja su 2. novembra1914. ispratili voz sa mladim vojnicima uz pesmu i cveće.
Engleski list „Observer“ o putu srpske mladosti na front ovako izveštava: „To je jedini primer u istoriji sveta da jedna država, malena Srbija, šalje u rat, isključivo u borbene jedinice, svoj cvet. Svoju budućnost. Celokupnu intelektualnu omladinu, kao poslednju nadu za spas svoje zemlje“.
Vrhovna komanda ih je odmah po regrutaciji proizvela u činove kaplara. Raspoređeni suduž fronta na boračke dužnosti u operativnim jedinicama. Tada su i dobili besmrtni naziv „1300 kaplara“. Na položaje su stigli u jeku borbe. U Gornjem Milanovcu dočekao ih je regent Aleksandar Karađorđević. U svom govoru, rekao im je „Ni koraka nazad!“. Tu lozinku su koristili tokom čitavog rata. Svojom pojavom su podizali moral umornoj vojsci i svest o opasnoj situaciji u kojoj se Srbija našla. Već prvog dana, mnogi od njih, sada već sa činom podnarednika,poginuli su u borbama. Samo u kolubarskoj bici palo je njih 400. U odbrani od Makenzenovih trupa 1915. postali su narednici, a u povlačenju preko Albanije i proboju solunskog fronta većinom potporučnici. Do kraja rata, poginulo ih je dve trećine.
Oni koji su preživeli, postali su deo intelektualnog krema Srbije. Mnogi od njih su postali ugledni umetnici, profesori na univerzitetima i članovi Srpske akademije nauka i umetnosti. Pesnik Stanislav Vinaver, arhitekte Aleksandar Deroko i Miladin Pećinar, geograf i istoričar Vojislav Radovanović, slikar Hristifor Crnilović, samo su neki od članova te generacije koja je u miru najviše stvarala a u ratu se najhrabrije borila. Zato 1300 kaplara predstavljaju oličenje patriotizma i hrabrosti u Srbiji.
Po njima je dobila ime ulica u centru Beograda, u Banja Luci i u mnogim srpskim gradovima. Njihovo ime nose osnovna škola u Beogradu i srednja škola u Ljigu. Na Rajcu, kod Suvobora, u blizinimesta njihovog vojevanja, podignut im je spomenik. Da se nikada ne zaboravi njihovo junaštvo.
Tekst je podržan od strane Kancelarije za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu.
Zlatko Todorović