Zvuk stare singerice, intenzivan miris prirodnih materijala, na desetine unikatnih šešira i šarm prohujalih vremena… Pitate se da li ovo još uvek postoji i gde se može pronaći? Iako zvuči pomalo neverovatno odgovor je – DA! Vodimo vas u jedinstvenu zanatsku radnju u kojoj je vreme stalo!
Mala prodavnica u Balkanskoj 34 je pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka bila poznata po unikatnim šeširima, specifičnoj ručnoj izradi i ljubaznim majstorima svog zanata. Ni danas se ništa nije promenilo.
Još uvek iz simpatičnog lokala u srcu starog Beograda izlaze najrazličitiji oblici autentičnih šešira i zadovoljne mušterije sa osmehom na licu.
U čemu je trik, pitate se? Odgovor je poprilično jednostavan – ljubav prema poslu, upornost, posvećenost i želja da se očuva tradicija.
Ove “male tajne velikih majstora” je još 1950. godine počeo da razvija i prenosi na naslednike Radoslav Stefanović – osnivač “Kapa Rade”. On je zanat učio od oca i strica i potom odlučio da pokrene samostalni biznis. Ispostavilo se da je to bila prava odluka.
Šeširi iz čuvene radnje u Balkanskoj našli su se na glavama mnogih poznatih ličnosti. Rade Šerbedžija, Ružica Sokić, Dragan Nikolić, Stevo Žigon, Ljuba Tadić, Petar Kralj, Dobrica Ćosić, Matija Bećković su samo neki od njih.
Budućnost posla je, ipak, u jednom trenutku bila neizvesna. Komunizam je sa sobom doneo nove trendove i poželjne slike tadašnjeg stanovništva. Otmene i neobične šešire, sve više su počeli da zamenjuju kape i kačketi. Tako je u jednom trenutku u Beogradu bilo čak jedanaest radnji koje su proizvodile ove odevne predmete, a posebno popularne su bile takozvane železničke kape.
Svojevrsnu umetnost i stari zanat, od zaborava su uspeli da sačuvaju Radetova kćerka i zet. Oni su 2000. pomalo zaboravljenom modnom detalju ponovo “udahnuli život”. Nabavili su potreban alat, kao i poseban, neizostavni deo svakog šešira – tuljak.
U pomoć im je pritekao i novi talas “mode šešira”, pa su kupci ponovo počeli da se interesuju i posećuju radnju u Balkanskoj.
Veliki deo zasluga za ponovno oživljavanje “trenda šešira”, pripada i domaćim filmovima i serijama čija se radnja odvija u vremenima kada su ovi odevni predmeti bili popularni.
Mnogobrojne beogradske gospođe i gospođice su nakon “Ranjenog orla”, “Montevidea”, “Šešira profesora Koste Vujića” i drugih, pohitale po svoj omiljeni komad.
Kratak postupak izrade šešira: prvo se tuljak potopi u vruć, skuvani tutkalo. Malo se sačeka da se prohladi voda, kako bi ručni rad bio moguć. Zatim se stavi na kalup, gde se izvlače željeni oblici. Nakon sušenja, koje predstavlja najduži proces, počinje kalupiranje na određen broj, izgrađivanje oboda na određenu veličinu, kao i stavljanje ukrasa po želji ljubitelja šešira.
Zanimljiva radnjica u jednoj od najlepših ulica prestonice danas predstavlja svojevrsnu atrakciju. Omiljeno je mesto ljubitelja starih zanata i kvaliteta, kao i nezaobilazna stanica mnogobrojnih turista. Oni sa oduševljenjem posmatraju ručne radove spretnih majstora i bez izuzetka ponesu bar jedan sa sobom.
Interesantno je i to da ovde možete kupiti šapku kakvu su nosili srpski vojnici u Prvom svetskom ratu ali i čuveni Josip Broz Tito. Nemojte se iznenaditi i ukoliko naletite na kape za policajce i mažuretkinje, ali i mnogobrojne šešire koje ste možda zapazili na filmskom platnu. Ovde su kreativnost, umeće i maštovitost jedine granice. Zato – “pustite mašti na volju”.
Foto: Filip Plavčić, espreso.rs
Related Articles
