Da domaćin na sebe preuzme plaćanje računa za čitavo društvo, posle burne noći provoda po kafanama ili splavovima, u Srbiji je deo gostoprimstva koji se podrazumeva.
Ko nije bio u srpskoj kafani, kao da nije bio ni u Srbiji! Iz boravka u ovoj “instituciji” sazna se podjednako o narodu ovdašnjem, njegovim običajima, mentalitetu i beskrajnoj srdačnosti i gostoprimstvu, kao i prilikom posete bilo kom muzeju u Srbiji. A možda i više! U Srbiji se oduvek znalo – dobar domaćin snosi sve troškove boravka gosta koji je kod njega došao. Zbog ovoga je i “plaćanje računa” važan deo lokalnih običaja.
Kada, obično negde pred zatvaranje kafane, pristigne račun, domaćin ili onaj koji je na druženje pozvao, obično insistira da na sebe preuzme kompletno plaćanje računa. Ovo uglavnom veoma iznenadi goste iz inostranstva navikle na “čiste račune”.
U Srbiji, domaćin ovim iskazuje poštovanje, koliko mu je drago što je prijatelje video i ugostio, ili ima dobar “razlog da časti”. A razlog se uvek i lako nađe!
Poreklo običaja da domaćin na sebe preuzima plaćanje računa čitavog društva teško je pronaći. Jedino što je sigurno je da je on u neposrednoj vezi sa već legendarnom srpskom gostoprimljivošću i srdačnošću.
U Srbiji i danas žive ljudi koji umeju da se raduju malim stvarima, prijateljima koji nenajavljeni svrate u goste ili poznanicima koje slučajno sretnu na ulici i odmah pozovu da u najbližoj kafani taj susret “zaliju”. Zbog ovoga ne treba insistirati da se plaćanje računa podeli kada neko želi da plati sam.
Plaćanje računa i deljenje drugih kafanskih troškova u Srbiji nije uobičajno, a domaćin može i da se uvredi. On je, po običaju, zadužen za to da učini da njegovim gostima bude što prijatnije i lepše. Ako gost insistira da sam plati svoj račun, to je kao da delimično odbija ponuđeno gostoprimstvo. A ono se, naročito u kafanama koje su mesta koja slave prijateljstvo i susretanja, ne odbija.
Prve kafane na ovim prostorima otvorili su turski trgovci i u njima se u prvo vreme točila samo kafa. Ipak, ove “institucije” veoma su brzo preuzeli Srbi koji su u njih uneli i alkohol, a ubrzo i hranu.
Iako tome ima više od četiri veka, kafane se od tog doba nisu mnogo promenile. One su i danas mesta sastajanja, rastajanja, i ponovnog sastajanja. Tu se, kao nekada, još uvek viđaju stari prijatelji, skriveni ljubavnici, poznanici koji su slučajno naleteli jedno na drugo, pa žele da taj susret “zaliju”… svi koji se ovako ili onako “sretnu”.
Nije problem ni ako je društvo veće – stolovi će se za nekoliko minuta spojiti, a stolice doneti. Gosti niti čekaju, niti traže pomoć osoblja da urade ovo, već sami prave razmeštaj. Ipak, ovo im niko ne zamera – kafane u Srbiji su mesta spontanosti i opuštenosti gde se ne mari mnogo za protokole i bonton. Najvažnije je da svima bude lepo.
Gostoprimstvo je veoma važan deo srpske tradicije. Vrata doma otvorena su svima sa dobrim namerama, a domaćini će se potruditi da posetioce ugoste najbolje što mogu.
Zbog ovoga ne čudi što u Srbiji nije neobično da gosti dođu nenajavljeni ili da ih domaćin jednostavno sretne na ulici i svrati u obližnju kafanu. Tada, iako oni faktično nisu u njegovoj kući, ipak i dalje jesu “njegovi gosti”. Zbog ovoga je običaj da i plaćanje računa i svih drugih troškova u kafani, preuzme onaj koji je na druženje pozvao.
A kako u dobrom društvu vreme leti, popodnevni susreti se u Srbiji lako mogu pretvoriti u večere, posle kojih u kafani obično zasviraju i tamburaši, a onda se peva i veseli do zore. I sve to bez nekog posebnog povoda! Tek zato što je život lep, što su prisutni zdravi i što u Srbiji ljudi još uvek umeju da se lako i iskreno raduju! A u takvoj računici, novac ne igra previše važnu ulogu!
