Ako je Tesla srpski simbol nauke, onda je Stevan Stojanović Mokranjac simbol muzike. Njegovo ime gotovo je sinonim za horsko pevanje, a njegovo delo toliko duboko prožima srpski identitet da ga i danas, više od jednog veka kasnije, osećamo u svakoj izvedenoj „Rukoveti“.
Ono što ga čini posebnim nije samo muzički talenat, već i misija – da narodne pesme pretvori u umetnost i da muziku naroda iz malih varoši i sela podigne na evropsku scenu.
Od Negotina do Evrope
Rođen 1856. godine u Negotinu, Mokranjac je rano ostao bez roditelja. Umesto da ga to obeshrabri, životne okolnosti su ga oblikovale u čoveka izuzetne upornosti i discipline. Još kao dečak, pokazivao je sklonost ka muzici, ali put do obrazovanja nije bio lak.
Zahvaljujući rodbini i dobročiniteljima, odlazi na studije u Minhen, Rim i Lajpcig, gde stiče temelje evropskog muzičkog obrazovanja. Tamo se upoznaje sa modernim kompozitorskim tehnikama, ali i sa idejom da umetnost mora da progovori na jeziku naroda iz kojeg potiče.
Rukoveti – muzika iz srca naroda
Mokranjac se u istoriju upisao pre svega svojim ciklusom Rukoveti. Ove horske kompozicije, ukupno petnaest, nastale su iz narodnih pesama koje je neumorno prikupljao i zapisivao. Ono što je nekada bila usmena tradicija, pesma iz bašte, sa svadbe ili seoske slave, Mokranjac je pretvorio u sofisticirano umetničko delo. „Rukoveti“ su postale most između običnog čoveka i koncertne scene, između sela i velikih evropskih sala.
Njegova muzika nikada nije bila „izveštačena“ – naprotiv, ostajala je verna izvornom duhu naroda. Ipak, kroz harmoniju i obradu, Mokranjac je narodnu pesmu uzdigao na nivo umetničkog izraza koji je mogao da stoji rame uz rame sa evropskom klasikom.
Dirigent, pedagog i graditelj muzičkog života
Pored komponovanja, Mokranjac je ostavio neizbrisiv trag i kao dirigent Beogradskog pevačkog društva, najznačajnijeg hora tog vremena. Sa njima je nastupao širom Evrope – u Budimpešti, Rimu, Parizu, Beču – predstavljajući srpsku muziku kao deo evropske kulturne mape.
Bio je i profesor, a zatim i direktor Prve beogradske muzičke škole, koja i danas nosi njegovo ime. Tu je oblikovao generacije mladih muzičara, šireći ideju da muzika nije samo zanat već i čuvanje kulturnog identiteta.
Nasleđe koje traje
Stevan Mokranjac preminuo je 1914. godine, ali njegovo delo nastavlja da živi. U njegovom rodnom Negotinu svake jeseni održava se festival Mokranjčevi dani, posvećen njemu i horskoj muzici, koji okuplja horove iz čitavog sveta. Njegove kompozicije i dalje su obavezni deo repertoara mnogih horova, ne samo u Srbiji već i širom Evrope.
Zanimljivo je da je Mokranjac, osim što je bio veliki kompozitor, bio i odličan violončelista, a u privatnom životu poznat kao tih, skroman i posvećen porodici. Ipak, kada se popne za dirigentski pult, njegov autoritet i harizma bili su nepogrešivi – muzičari su ga sledili sa poverenjem, a publika ga je obožavala.
Čuvar narodne duše
Možda je najveća vrednost Mokranjčevog dela to što je uspeo da narodnu pesmu sačuva od zaborava. Da nije bilo njega, mnoge melodije koje su vekovima pevali obični ljudi ostale bi zarobljene u sećanjima i polako nestale. On ih je pretočio u umetnički oblik, dajući im trajanje koje prevazilazi generacije.
Stevan Mokranjac nije bio samo kompozitor – bio je most između prošlosti i budućnosti, između narodne duše i umetničke forme. Njegova muzika je dokaz da se identitet jednog naroda može sačuvati i preneti kroz pesmu, i da umetnost, kada je iskrena, nikada ne stari.
Related Articles
Otac srpske muzike: Sećanje na Stevana Mokranjca
September 22, 2025
Srbija, Moja priča – Pastirske priče sa Rtnja
September 21, 2025
Beograd u jesenjim bojama: Najlepši parkovi i šetališta za uživanje
September 20, 2025
Srbija, Moja Priča – Moja prva slava u Kragujevcu
September 18, 2025
