U Srbiji, svaki susret ima svoje posebno mesto, ali nijedan sto nije potpun bez – mezeta. Taj ritual zajedništva i uživanja duboko je utkan u srpsku kulturu i svakodnevicu. Bilo da je reč o porodičnoj slavi, svadbi, rođendanu, krštenju ili običnom okupljanju uz rakiju i priču – meze je uvek tu, kao simbol dobrodošlice, prijateljstva i domaće topline.
Jer meze nije samo hrana. To je trenutak koji se deli – između čaše vina i osmeha, između „uzdravlje“ i tamburice. U kafanama, meze je uvod u dugo veče; u kućama, znak poštovanja prema gostu. Kad se donese daska sa suvim mesom, sirom, ajvarom, čvarcima, turšijom, i par kriški domaćeg hleba, zna se da ste došli na pravo mesto – tamo gde se jede srcem.
U mnogim krajevima Srbije, običaj je da se pred gosta najpre iznese rakija i meze, a onda posluži glavno jelo. Domaćin tada iznosi ono najbolje iz špajza: domaću slaninu, kulen, sir iz mešine, možda i malo meda ili sira s paprikom. U gradovima, meze se često pretvara u poseban obrok – uz čašicu razgovora, pesmu ili utakmicu na televiziji.
Na slavama i svadbama, meze zauzima počasno mesto. Na tacnama se nižu suhomesnati proizvodi, sirevi, salate, masline, turšija – i sve to u bojama, oblicima i mirisima koji mame osmeh i otvaraju apetit. To je trenutak kad se ne jede iz gladi, nego iz radosti, jer meze u Srbiji znači: „Ostani, sedi, pričaj, nemoj žuriti.“
U mezetu je sabrano ono što najviše volimo – druženje, toplina, ukusi djetinjstva i priče koje ne zastarevaju. Zato nije ni čudo što se i danas, uz svaki stolnjak, u svakoj kafani i svakoj kući, čuje poznato pitanje: „Šta imamo za meze?“
Related Articles
