Momo Kapor

Momo Kapor je slikar i pisac koji je najistinitije, najslikovitije i najšarmantnije opisao Beograd. Tragom koji je svojim životom utisnuo u lice Beograda kreće se i nova tura razgledanja prestonice.

U tom posebnom kružnom kretanju, koje u težišnim tačkama opisuje život slikara i pisca, sadržani su najzanimljivija gradska mesta, ona vredna truda da se u njima najpre boravi, da se taj osećaj doživi, a potom i opiše.

„Beograd je u ideji koja oplođava svet gde god da se prenese njegov duh. On je u

nekom vicu, u slučajnom gestu, u urođenoj ležernosti sa kojom se primaju pobede i

porazi, tamo, gde je jedinica za merenje stila – šarm.“

Početak i kraj ovog specifičnog kulturološkog, duhovnog, umetničkog i hedonističkog doživljaja Beograda simbolično, kao i život Mome Kapora, dodiruju se u jednoj tački – na Vračaru. Momo je sa devet godina došao iz Sarajeva u Beograd, u Ulicu Hadži Melentijevu 27, a poslednjih petnaest godina živeo u Nebojšinoj, u neposrednoj blizini Karađorđevog parka i Hrama Svetog Save.

Momin opis Skadarlije, Kluba književnika, Knez Mihailove ulice, Likovne akademije, Kalenića pijace, gradskih kafana, čuvenog „Bermudskog trougla“… okosnica je pomenute ture, a takođe teksta koji sledi.

KNEZ MIHAILOVA ULICA

Knez Mihailovu ulicu sam oduvek voleo. Još kao student Likovne akademije provodio sam sate i dane u „Kolarcu“, a uveče, kada je Knez Mihailova postajala „štrafta“ za zaljubljene, i one koji to tek nameravaju da budu, bio sam obavezni učesnik tih beskonačnih šetnji, od početka do kraja ulice. Ipak, moram da priznam da ovu sadašnju Knez Mihailovu ulicu najviše volim. Ponosim se što Beograd ima jednu takvu ulicu, koju nemaju ni Pariz, ni London, ni Rim, ni Njujork…

Stojim na nultom kilometru, na madridskom trgu „Puerta del Sol“ i, naravno, mislim na Beograd (a i na šta bih drugo?), pitajući se, gde bi se nalazila ta zamišljena tačka da je nekim čudom utisnuta u beogradski asfalt. Za mene to je onaj komad trotoara na početku Knez Mihailove ulice ispred „Ruskog cara“, gde sam prestajao mnoge godine svoga života, pridržavajući leđima jedno drvo da ne padne na šetače.

Taj beleg u Beogradu bio bi vrlo korisna stvar. Rasejani po svetu, po njemu bismo mogli da merimo koliko smo daleko odlutali od svoje suštine. Čovek, naime, mora da ima bar jednu važnu tačku u životu da ne zaluta i da se ne izgubi među drugim ljudima, drugim narodima… Beleg kod „Ruskog cara“ je ta blagoslovena mera za nas.

Posle svih lutanja po svetu, čini mi se da sam najzad nešto važno shvatio. Stvar je više nego jednostavna: ko živi bliže toj zamišljenoj tački – srećniji je od drugih Beograđana, ma gde živeli, ma koliko bili uspešni i bogati.

ULICA KRALJA PETRA

Kada god neko optuži Beograd za navodnu netrpeljivost prema drugim narodima, verama i jezicima, dođe mi da ga uhvatim za ruku i povedem do jedne na prvi pogled sasvim obične ulice, u kojoj će mnogo naučiti o toleranciji.

To je ulica 7. jula, koja se sve do posle rata zvala Kralja Petra Prvog, kako se i danas ponovo zove.

Ulica kralja Petra na izvestan način spaja dve reke: sa njenog početka vidi se pitoma, domaća Sava – na njenom završetku oseća se evropski dah belosvetskog Dunava. Dve reke i jedna ulica inadžijski prebačena preko hrbata grada, kao napeti luk između dve civilizacije…

Najpre, tu nam je Saborna crkva, koju je 1845. podigao knez Miloš, a izveli je pančevački majstori u baroknom stilu za 31.000 srebrnih forinti. Patrijaršija i Teološki fakultet zaokružuju portret ovog srpskog Zagorska – centra pravoslavlja u našim krajevima.

Spuštajući se niže, nailazite na staru Bajrakli džamiju, čiji se zidovi oslanjaju na Ulicu kralja Petra. Ova islamska bogomolja, skladnih lukova, pruža mogućnost svim Beograđanima muhamedanske vere da obavljaju svoje molitve.

Na stotinak koraka dalje nalazi se Jevrejska opština, sa kulturno-umetničkim društvima i dvoranama za predavanja i okupljanja – gde se brižno neguje i čuva duga hebrejska tradicija dorćolskih Jevreja, koji su Beogradu poklonili posebno dragocen, plemenit i čulan zvuk u poeziji i slikarstvu.

Preko puta je hotel „Rojal“, donedavno „Toplice“, u kome su, uglavnom, odsedala naša braća Rusi i putnici iz istočnoevropskih zemalja. Luksuzni „Benetonov“ butik nalazi se u neposrednom susedstvu orijentalne poslastičarnice, koju vodi vredni Goranac, dok se italijanska picerija „Košava“ nalazi pet koraka ispod predratnog, ekskluzivnog Aero-kluba i galerije slika Petra Dobrovića.

Ima li čudnije i tolerantnije ulice na svetu!

Ona se, na kraju, uliva u Dorćol (na turskom Dort-jol znači raskrsnica četiri puta ili četiri sokaka), iščezli jevrejski kvart, u kome su živeli u prijateljstvu Srbi, Makedonci, Cincari, Grci, Jermeni, Bugari baštovani, Rumuni – pravi mali beogradski Vavilon.

Zbog svega toga skromna Ulica kralja Petra za mene je lekcija iz trpeljivosti i prijateljstva, koju je često nemoguće savladati u mnogim bogatijim, glavnim ulicama prosvećene Evrope.

MAKEDONSKA ULICA

Kafane Grmeč–Zora–Šumatovac – Bermudski trougao u kojem su najčešće i na „neko vreme“ nestajali beogradski novinari, umetnici i pisci.

Koliko Srbi vole taj tip kafane, najbolje svedoči priča o jednom Beograđaninu koji se godinama sastajao za istim stolom u staroj kafani „Zora“ sa svojim prijateljem, hvaleći svaki put gulaš od telećih srca i bubrega koji kuva njegova žena kao najbolji gulaš na svetu. Najzad, dogovore se da donesu to neprevaziđeno jelo jedne subote u kafanu; probaju ga, ali je nešto, po opštem utisku, nedostajalo ukusu gulaša. Šta, to niko nije znao da kaže sve dok se jedan ne doseti i viknu: „Provucite ga kroz šuber!“ I tek kada šerpu sa gulašem provukoše kroz onaj otvor iz kuhinje na kome kelneri podižu porudžbine, on zaista dobi onaj pravi ukus – kafanski.

KLUB KNjIŽEVNIKA

Na Zapadu pisci žive usamljenički, svako u svom svetu. Uglavnom se i ne poznaju lično. Za razliku od njih, pokraj šanka Kluba književnika u Beogradu moguće je videti najveću koncentraciju pisaca na kvadratnom metru u Evropi. U srednju prostoriju, pokraj šanka, ulaze prvi put izgladneli, mršavi i zbunjeni mladi pesnici iz provincije da bi posle dve-tri decenije iz najbolje osvetljene leve dvorane za večeravanje izašli kao umorni, otežali laureati – pisci iz čitanke.

Lepotice i buduće filmske zvezde započinjale su baš ovde svoje karijere u društvu pripitih pesnika i režisera. Koliko bi mi samo bilo potrebno vremena da opišem taj susret svetova i generacija, koji se samo ovde, u ovom beogradskom lagumu, i nigde više, mogu naći licem u lice, koliko vremena da odgonetnem tajnu zbog koje diplomate i političari napuštaju svoje udobne, zatvorene klubove da bi se izložili dimu, buci i pijanom recitovanju pesnika kojima je pao mrak na oči! Nikada neću poverovati da to čine samo zato što se „ovde zaista, dobro jede!“

Ipak, čuveni gastronomski vodič „Mišlen“ nikada nije tako pogrešio kao u slučaju beogradskog Kluba književnika, koji je apsolutno, za mnoge, najbolji restoran na svetu, a koji se nekom nepravdom ne nalazi u toj svetoj knjizi, namenjenoj belosvetskim gurmanima.

Kada moji prijatelji iz sveta pomenu beogradski Klub književnika, uvek primećujem da im u glasu zatreperi neka gastronomska seta protkana noćobdijskom čežnjom za mestima na kojima se može čavrljati i svađati sve do jutra. Zaista, u Klubu se izvanredno dobro jede, verovatno najbolje u zemlji.

To je, inače, jedini jelovnik koji poznajem napamet poput kakve ljubavne pesme, namenjene ne srcu već stomaku, od prvog hladnog predjela do potpisa gos’n Bude. U isto vreme to je i najbolji vodič kroz ono što se naziva srpskom kuhinjom. Dovoljno je da stranac provede jedno veče u podrumima Kluba književnika u Francuskoj 7, pa da završi jednonoćni kratki kurs iz poznavanja Beograda i mentaliteta srpskog naroda, kroz jelo, piće i razgovore.

SKADARLIJA

Kada bih vas ja vodio kroz Skadarliju, najpre bih ujutro popio s vama kafu na terasi „Dva bela goluba“, a zatim bih, kao predjelo, pojeo toplu proju sa hladnim kajmakom u kafani „Šešir moj“, gde čak i u podne svira sjajan orkestar tamnoputih tamburaša iz Bačke, a na gurmansku teleću čorbu sa mileramom svratio u „Zlatni bokal“. U „Tri šešira“ bih vas odveo na pravi srpski roštilj sa kiselim kupusom posutim tucanom paprikom, a na slatku suvu pitu, preko puta, u „Dva jelena“. U ovoj ulici gotovo da ne postoji restoran koji nema svoj orkestar, a svi oni umeju da sviraju i narodna kola isto tako dobro kao i bečke valcere.

Ne bih se zakleo da ćemo prošavši kroz mnogobrojne restorane, kafane, krčme i kafiće uspeti trezni da se spustimo do poslednje kafane „Skadarlija“ i da u njoj provedemo noć i dočekamo jutro, ali sam siguran da ćete Skadarliju napustiti zaljubljeni, ako ne u nju, a ono sigurno u vašu lepu saputnicu bez koje sve to i ne vredi.

U Skadarliji večera nije obavezna – ljubav jeste!

KALENIĆA PIJACA

Za one koji nisu iz Beograda treba napomenuti da je Kalenića pijaca najveća i najbogatija u gradu i da se nalazi na Čuburi. Stariji Beograđani zovu je još i Kalenića gumno.

Kalenića pijaca je svojevrsna ambasada sela u prestonici. Na njoj se svakog jutra iznova predaju zeleni akreditivi ubledelim Beograđanima, što su već odavno izgubili svoje korenje i vezu sa zemljom i njenim plodovima. Ma koliko živeo po svetu, kao rođeni provincijalac nikako ne mogu da se naviknem na nelogično obilje supermarketa, u kojima usred januara prodaju lubenice! Za nas je lubenica oduvek znak zrelog leta što zamire; jednostavno, ne prija nam u februaru. Živeći uz Kalenića pijacu i na njoj, navikli smo se na prirodni ritam zrenja.

Ako krenete na Kalenića pijacu i zaboravite papirić na kome vam je žena napisala šta treba da se kupi, ne brinite. Pozajmite papirić bilo kog muškarca koga zateknete tamo. Svi su oni isti.

Turu “Beograd sa uputstvom za upotrebu” osmislili su i realizovali Turistička organizacija Beograda i Zadužbina „Momčilo Momo Kapor“.

Autor teksta: Dragana Marković

Foto: Zadužbina Momčilo Momo Kapor