Marina Abramović

Lice koje se ne zaboravlja, umetnost koja šokira, ali za koju zna ceo svet, pripada “baki performansa”, Marini Abramović. Ona će kroz najpoznatiji nastup koji je priredila, “Umetnik je prisutan” ostati zauvek prisutna u svetskoj umetnosti.

Marina Abramovic artist Tanka linija između života i smrti inspiriše nekadašnju slikarku, a kasnije body art umetnicu, Marinu Abramović, na neobične performanse za koje mnogi govore da su perverzni, kontroverzni, vulgarni, vanzemaljski, ali niko ne ostaje ravnodušan na njene šokantne spektakle.

Mnogi njeni nastupi su mazohistički, a na njima je Marina uspevala da savlada nadljudsku bol kojoj se izlagala u testiranju granice svoje fizičke izdržljivosti, a pri tom pomerala granice umetnosti u neslućenim pravcima. Ovoj umetnici je oduvek bilo važno da u publici izazove rekciju i u tome je zaista uspevala.

Dobitnica je venecijanskog Zlatnog Lava, a Njujorčani će je najviše pamtiti po velikoj retrospektivnoj izložbi “Umetnik je prisutan” iz 2010. godine, čiji je naziv uzet za dokumentarni film, koji je o njoj snimio američki reditelji Metju Akers.

Izložba se sastojala iz dva dela: na jednom spratu muzeja mladi umetnici su izvodili njene najčuvenije performanse, dok je na drugom spratu ona nepomično sedela šest dana sedmično, tri meseca, a pred njom se smenjivalo hiljade posetilaca gledajući je pravo u oči.

Marina Abramović je rođena 30. novembra 1946. godine u partizanskoj porodici. Roditelji su bili aktivni u učesnici NOB-a, imali su uspešnu vojničku karijeru, a njen deda je bio patrijarh srpski Varnava.

Posle diplomiranja na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, nastavila je postdiplomske studije i u Zagrebu.

Predavala je na Akademiji likovnih umetnosti u Novom Sadu, kao i na Fakultetu likovnih umetnosti u Braunšvajgu na predmetu Umetnost performansa.

Marina je živela od 1975. godine u Amsterdamu, ali je više vremena provela putujući po svetu. Kasnije se preselila u Njujork, u kome i danas živi i u kome je osnovala Nezavisnu performans grupu, forum za aktuelnu performans umetnost gde radi sa izabranim mladim umetnicima.

Njujorška publika je pri susretu sa Marininim očima plakala, smejala se, provocirala je, ali umetnica se nije pomerila. Ipak, našle su se jedne oči koje su srušile sve njene zidove. Statičnost performansa narušio je Ulaj, njen nekadašnji profesionalni i ljubavni partner, jer se Marina trgla i rukovala sa njim.

Ceo svet će pamtiti njen performans “Kuća sa pogledom na okean” koji je obeležio poslednji serijal „Sex&City“, u kojoj Keri Bredšo odlazi da se uveri da umetnica zaista ne uzima hranu i ne govori, sedeći u galeriji 24 časa celih 12 dana. Ovaj nastup joj je obezbedio nagradu grada Njujorka – „Besi“.

Ipak, mnogo pre ovih modernih performansa, još 1975. godne Marina je otišla najdalje u suočavanju sa smrću kada je u poslednjoj akciji iz serije „Ritam”, u Napulju, omogućila posetiocima da je povrede ili ubiju žiletom, nožem ili pištoljem. Akcija je trajala 6 časova, a završila se tučom onih koji su želeli da je povrede i onih koji su je štitili.

Koreni njene umetnosti traže se u njenom detinjstvu, u usamljenom srcu devojčice koja u svojim prezaposlenim roditeljima nije uspevala da nađe potrebnu pažnju, pa je buntovničkim postupcima pokušavala da je pridobije. Takav način doživljavanja stvarnosti i sebe ispoljio se i kasnije kroz potrebu da svoje ideje plasira na najneobičnije načine.

Mnogi smatraju da možda baš zbog toga, Marina nije uspela da održi veze sa bliskim osobama: prvo sa roditeljima, kasnije sa prijateljima iz Beograda, pa iz Amsterdama i na kraju sa Ulajem, koji je akter poslednjeg bolnog rastanka u njenom životu, svojevrsnog performansa – rastanka pred očima javnosti.

Njih dvoje su krenuli sa suprotnih strana Kineskog zida i pešačenjem savladali razdaljinu od 2000 km, kako bi se još jednom spojili zarad konačnog rastanka. Ovim rastankom koji se dogodio pod budnim okom javnosti i u vidu specifičnog performansa, Marina je pokazala da je njena umetnost neodvojivi deo nje.

Da ne bi dočekala smrt, kojom se toliko igrala, a da od nje ne napravi poseban spektakl, kontroverzna “baka performansa” je osmislila svoju sahranu. Na dan njene sahrane biće postavljena tri kovčega, u Beogradu, Amsterdamu i Njujorku.

Ostaće enigma u kom će gradu zauvek počivati Marina. Da li će to biti grad u kome se rodila, u kome će umreti ili grad u kome je bila srećna? O toj, kao i o mnogim drugim njenim tajnama će se još dugo pričati, a svetska umetnost nikada neće zaboraviti originalnost Marine Abramović.