Srpski princ, Rastko Nemanjić se kao monah Sava izborio za autokefalnost srpske crkve i postao njen prvi poglavar i zakonodavac. Pravio je škole, bolnice i manastire od kojih je naznačjniji Hilandar na Svetoj Gori, a mnogo godina kasnije proglašen je za sveca i narod ga slavi u najvećoj pravoslavnoj svetinji na Balkanu, hramu svetog Save u Beogradu.
Kao najmlađi sin velikog srpskog župana Stefana Nemanje, Rastko je mogao da se bori za vlast sa svojom braćom, kako su to obično prinčevi i radili, ali on je izabrao drugi put, put kojim idu retki i posebni ljudi.
Jedne večeri, kada je Rastko imao 15 godina i kada su njegovi roditelji već brinuli kako će ga oženiti, Nemanjiće su posetili ruski kaluđeri sa Svete Gore i zauvek promenili njihove planove. Duša njihovog najmlađeg dečaka pronašla je svoje gnezdo u pričama monaha sa Svete Gore. Njihov način života bio je Rastkov san i on je pošao za njim.
Veliki župan Stefan Nemanja bio je ljut i tužan zbog Rastkovog odlaska i poslao je poteru za njim, ali Rastko nije dozvolio da ga vrate u Srbiju. Bio je siguran u svoju odluku, iste večeri se krišom zakaluđerio i dobio monaško ima Sava. Roditeljima je poslao svoje svetoveno odelo kao dokaz da je on već duhovnik.
Ljutnja njegovog oca polako se smirivala i kroz nekoliko godina prepiske sa Savom, poželeo je da ode kod njega na Svetu Goru. Predao je vlast svom sinu Stefanu Nemanjiću, zamonašio se u Studenici i kao monah Simeon otišao kod Save.
Simeon i Sava su na putu kroz Svetu Goru poželeli da izgrade jedan srpski manastir. Zatražili su i dobili od grčkog cara zemlju i dozvolu za izgradnju. Tako je, opasan debelim bedemima, nastao Hilandar,jedno od najvećih srpskih svetilišta. U njemu je Sava napisao “Hilandarski tipik” u kome je opisao pravila po kojima bi kaluđeri trebalo da se vladaju i u koji je utkao sve svoje iskustvo i shvatanje monaškog života.
Dok je Sava boravio na Svetoj Gori, u Srbiji je Vukan, najstariji sin već umrlog Stefana Nemanje, oteo presto bratu i dotadašnjem županu Stefanu Prvovenčanom, a u zemlji je nastalo teško stanje. Kako bi izmirio braću, Sava je došao u Srbiju sa moštima Simeona i nad očevim telom u Studenici, pomirio Stefana i Vukana. Tada je sa Stefanom počeo da gradi svoj istorijski doprinos Srbiji, manastir Žiču.
I Bugari slave svetog Savu
Bugari su veoma poštovali Svetog Savu kao diplomatu. Naime, Savin bratanac, srpski kralj Vladislav, bio je zet tadašnjeg bugarskog cara Jovana Asena Drugog. On je slao Savu da završava neke diplomatske poslove bugarske carevine i dočekivao ga sa najvećim počastima. Sava je umro i bio sahranjen u manastiru Svetih Četrdeset Mučenika u Velikom Trnovu, gde je sahranjeno šest bugarskih careva. Kasnije su njegove mošti prebačene u Mileševu, ali bugarski pravoslavci i dalje u velikom broju slave našeg sveca.
Tokom ovog boravka u Studeničkoj isposnici, Sava je napisao delo koje oslikava život njegovog oca, “Žitije svetog Simeona”, dragoceno delo srpske srednjovekovne književnosti kao i “Studenički tipik“ kojim je propisao uređenje i organizaciju manastirske uprave, molitve, ishrane i posta a koji se smatra “prvim ustavom Srpske pravoslavne crkve“.
Svoju najznčajniju misiju, Sava je obavio 1219. godine u Nikeji kada je izdejstvovao autokefalnost srpske pravoslavne crkve kod nikejskog despota Teodora Laskarisa i patrijarha Manojla Sarantena. Kada se vratio u Srbiju, odredio je Žiču kao središte nove Srpske arhiepiskopije, a njegovi tipici poslužili su kao putokaz u ponašanju monaštva.
Sveti Sava je dva puta išao na hodočašća na kojima je obilazio Palestinu, Jordan, Vitlajem… Pri povratku sa drugog hodočašća, 1236. godine, smrt ga je sačekala u Trnovu u Bugarskoj, a kralj Vladislav je preneo njegovo telo u manastir Mileševu.
Mnogo godina kasnije, krajem 16. veka, kada su Osmanlije zavladale ovim prostorima, u želji da povredi i zastraši srpski narod i zbog sopstvenog straha od uticaja koji je Sava imao i nakon smrti, surovi Sinan paša, je preneo njegove mošti u Beograd i spalio ih. Smatra se da je ruka svetog Sava tada spašena i da se čuva u manastiru Mileševa.
Mnogo godina nakon tog događaja, 1775. Sava je proglašen za sveca, a od 1823. godine, po naredbi kneza Miloša Obrenovića pa sve do danas, sveti Sava se slavi kao školska slava 27. januara. Tada sve škole pripreme priredbe i uz Svetosavsku himnu odaju počast velikom svetitelju, književniku i zakaonodavcu.
U čast svetitalja, na mestu gde su spaljene njegove mošti, na Vračaru, podignut je veliki hram svetog Save, jedno od najvećih pravoslavnih svetilišta na planeti, koji zbog svoje veličine potpuno dominira okolinom. Hram je toliko velik da se vidi i iz mnogih drugih delova Beograda, a posebno je impresivan noću, pod svetlima reflektora.[ultimate_spacer height=”30″][dt_fancy_title title=”Povezani članci” title_align=”left” title_size=”normal” title_color=”accent” el_width=”100″ title_bg=”disabled” separator_color=”default”][ultimate_spacer height=”30″ height_on_tabs=”” height_on_tabs_portrait=”” height_on_mob_landscape=”” height_on_mob=””]
Other similar pages to check out
Related Articles
