Pesmama koje miluju dušu, rasplamsavaju emocije, bude zaboravljene nade, podsećaju na otadžbinu i podstiču na borbu, Desanka Maksimović je ostavljala povesti o svom, i životu svog naroda. Neobičnom jednostavnošću, razumljivošću i iskrenošću, pesnikinja je pomerala granice, rušila predrasude i omekšavala srca onih koje su njena dela čitali, i tako se zlatnim slovima upisala u anale srpske književnosti.
Najplodnija, i po mišljenju mnogih najautentičnija srpska pesnikinja, svoje prve pesme objavila je davne 1920. godine. Tada počinje magija neprestanog pisanja i stvaranja, koja je trajala više od pola veka. „Kada su se stvarale ove pesme, izvirali su stihovi kao voda; kao da sam neku česmu otvorila. I sama sam se čudila kako su tekli glatko i neprestano“ rekla je jednom prilikom Desanka.
Desanka Maksimović (1898-1993) rođena je u selu Rabrovica, kod Valjeva. Bila je pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Završila je gimnaziju u Valjevu, nakon čega nastavlja da se školuje na Filozofskom fakultetu u Beogradu na smeru za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti. Objavila je oko pesedest knjiga poezije, pesama i proze ze decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze.
Najdublje emocije pokretale su pesnikinju da iz srca piše. Nekada su iz nje izlazile srećne, poletne i optimistične misli, a nekada su to bili stihovi puni tuge, straha i žala. Sposobnost da na opipljiv i životni način rečima opiše ono što je osećala, Desanku je činila velikom pesnikinjom u čijim stihovima su mogli da uživaju najučeniji ljudi, ali i oni koji to nisu bili.
Osećanja su se tako poput melodija prenosila na hartiju. Inspirisana pričama o ljubavi, narodu, stradanjima i ljudskim osobinama, pesnikinja ih je pretvarala u dirljive stihove kojima je pokretala čitaoce na razmišljanje. Tako su nastale neke od najlepših pesama o deci, nesrećnim ljubavima ali i otadžbini, zavičaju i velikim gubicima koje je njen narod pretrpeo.
„Slovo ljubavi“, „Opomena“, „Prolećna pesma“, „Strepnja“ i „Po rastanku“ samo su neke od pesama čiji stihovi govore o najdubljim emocijama opisujući sve lepote, strahove, nedoumice i tugu koju nam ljubav donosi. Ponirući duboko u srž ovog najuzvišenijeg osećanja, pesnikinja je upoznala žensko srce i o njemu napisala mnogobrojne pesme kojima je opevala srećne, nesrećne, ostvarene i neostvarene ljubavi.
Iako je najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović bio ljubav, mnogobrojne stihove posvetila je zavičaju, otadžbini, rodoljublju i socijalnim motivima. Pesme „Otadžbino, tu sam“ i „Pesnik i zavičaj“, prožete su snažnim emocijama. Zavičaju se obraćala kao čoveku, prijateljski, opisujući sa puno istinske ljubavi predele, zvuke i slike koje su je okruživale u detinjstvu.
Sa istim žarom pisala je i o svom narodu, o njegovom junaštvu, podvizima, stradanjima i nepokornom duhu. Tako je nastala jedna od možda najtužnijih i najdirljivijih Desankinih pesama – „Krvava bajka“. U njoj pesnikinja opisuje stradanje čete đake u jednom danu 1941. godine u Kragujevcu. Tužnim stihovima opevala je potresnu sudbinu koja je zadesila nevinu decu u Srbiji u Drugom svetskom ratu.
Desanka Maksimović je dobitnica mnogobrojnih nagrada i priznanja. Neke od najznačajnijih književnih nagrada su: Vukova, Njegoševa, Zmajeva, Sedmojulska i nagrada AVNOJ-a. 1988. godine odlikovana je nagradom „Zlatni venac“ za celokupan životni rad, a 1990. godine u Valjevu čiji je i počasni građanin, podignut joj je spomenik. Vlada Srbije je 1993. godine donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleže osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović.
Posle rata i nemilih događaja koji su zadesili Srbiju, Desanka je nastavila da piše. Njeni stihovi su i dalje bili ispunjeni ljubavlju, ali i dozom ozbiljnosti i smirenosti. Šezdesetih godina prošlog veka objavljuje zbirku pesama „Tražim pomilovanje“, koja predstavlja vid lirske diskusije sa Dušanovim zakonikom, ali istovremeno predočava njene stavove o ljudima i prošlosti srpskog naroda.
Teme vezane za život i smrt, provlače se kroz sva Desankina dela. Pesnikinja ih doživljava kao prirodni sled – „Zemlja jesmo/ostalo su sve prividi“. Bez imalo dramatičnosti i tragičnosti opisuje životni krug, kroz koji je racionalno i mirno išla. Sa takvim mislima, i još vrednijim delima, Desanka Maksimović je preminula 11. februara 1993. godine.
„Zovina svirala“ je poslednje delo koje je objavljeno 1992. godine, ali iza ove pesnikinje velikog i plemenitog srca, koja je ceo svoj život posvetila pisanju ostalo je mnogo toga. Na stotine pesama, pripovetki, poema i priča zauvek će nas podsećati na ženu koja se nije stidela svojih mana i strahova, koja je srcem ispisivala prazne stranice i ostavljala nam tužne, srećne, ljubavne, rodoljubive i dostojanstvene stihove, kao povesti o svemu što život jeste.[ultimate_spacer height=”30″][dt_fancy_title title=”Povezani članci” title_align=”left” title_size=”normal” title_color=”accent” el_width=”100″ title_bg=”disabled” separator_color=”default”][ultimate_spacer height=”30″ height_on_tabs=”” height_on_tabs_portrait=”” height_on_mob_landscape=”” height_on_mob=””]
