Ozbiljno je počeo da piše, otkrio je u jednom intervjuu, onda kada je po majčinom savetu počeo da vodi dnevnik, da bi, kako je govorila, popravio grozni rukopis. U jednom času tokom robijanja ti su dnevnici prerasli iz lične ispovesti u priču o drugima.
Pomilovan je za Dan Republike 1953. godine. Ubrzo je započeo studije eksperimentalne psihologije na Filozofskom fakultetu i pisanje filmskih scenarija za koje je bio nagrađivan na anonimnim konkursima. Potom se oženio i dobio ćerku. Napustio je fakultet i počeo da radi u „Lovćen filmu“ kao dramaturg i scenarista. „Definitivno opredeljenje za umetnost, literaturu i javni život“ potvrdio je objavljivanjem tekstova pod pseudonimima u „Vidicima“ i „Danasu“.
“Borislave, pročitao sam rukopis ‘Vremena čuda’, vi ste pisac.” To mu je svečano jednog podneva telefonom saopštio Borislav Mihajlović Mihiz. Biće to njegova prva štampana knjiga, objavljena 1965. godine. Mihiz će zauvek ostati prvi Pekićev povlašćeni čitalac i jedinstveni kritičar, osoba u čiji je sud imao najveće poverenje.
„Nekada sam sanjao“, rekao je Pekić, „da budem istraživač neispitanih predela, otkrivač nedefinisanih tajni, naučnik, putnik prema zvezdama, arheolog, ukratko neko ko je nešto pronašao, nešto naročito važno za Vrstu (u koju sam onda verovao). Pisac sam postao onda kada sam shvatio da za sve to nemam ni mentalnih, ni fizičkih, pa ni društvenih uslova. Ali sada žalim.“
ŽIVOT U TUĐINI
„U tuđinu sam otišao iz dva razloga. Osetio sam da sam u stvarnost upao, utonuo, ‘zaglibio se’ dublje nego što mi je ideja o nezavisnosti umetnosti dopuštala… Otišao sam, dakle, da povratim unutrašnju umetničku slobodu. A još više svoje – vreme.” Supruga Ljiljana, arhitekta, dobila je posao i preselila se sa ćerkom Aleksandrom u London. Bori su oduzeli pasoš i posle dugih devet meseci, dobijanja NIN-ove nagrade i pisanja strane štampe, pasoš mu je vraćen i on se u Londonu pridružio porodici.
Sada se mogao baviti pisanjem, imao je vreme, ličnu slobodu i egzistencijalnu sigurnost, koju mu je pružala u potpunosti privržena supruga. Iz njegove radionica izvirale su hiljade stranica romana, drama, scenarija, eseja, dnevničkih zapisa. Romaneskni ciklus ‘Zlatno runo’ od sedam knjiga, tri i po hiljade stranica, prekucao je sam, čak šest puta na običnoj mašini.
U „Pismima iz tuđine“ zapisao je: „Pravo je mesto ono na kome smo porasli. Jer, od sviju tuđina na koje je čovek osuđen, najsnošljivija je ipak sopstvena.“ Boravak u Londonu definisan prvobitno na „izvesno vreme“, produžio se na dvadeset godina.
DEMOKRATIJA NA DELU
Govorio je da je boraveći u tuđini više naučio o nama nego o njima. O nama i njima pisao je „Pisma iz tuđine“, „Sentimentalnu povest Britanskog carstva“ i govorio preko talasa Radio BBC iz Londona. Uzbudljivo vreme nastupilo je s najavom demokratskih promena. Bio je jedan je od osnivača Demokratske stranke, njen potpredsednik i učesnik u obnavljanju lista „Demokratija“. Smatrao je svojom obavezom da pomogne restauraciju demokratije. Bio je demokrata i u privatnom i javnom životu, svestan da je demokratija u prvom redu kompromis. „…Vaspitan sam kao demokrata“ – govorio je. „Nastojim da se kao demokrata ponašam i da u sebi savladam urođene ljudske, totalitarne, gotovo bih rekao antropološki antidemokratske osobine potekle iz sebičnosti, žudnje za moć, taštine i rđavog iskustva sa ljudima. Verujem u demokratiju kao najbolji od svih rđavih sistema, a svakako najpodnošljiviji…“
PRISUSTVO GOSPODINA PEKIĆA
Od mladosti krhkog zdravlja, živeo je sa svešću da neće dugo živeti i sebe stalno požurivao da završi što više stvari: „Vremena do 1990. ima još tako malo …“ Mislio je brže nego što je mogao da piše. Čitave decenije posle smrti, uz pomoć magije koja se zove magnetofon, snimljenim glasom, Pekić otkriva svoje misli, sebe, čak i onima koji su decenije proveli uz njega, svojoj ženi, pa preko nje čitaocima.
„Ubrzo posle smrti mog muža“, kaže Ljiljana Pekić, „našla sam njegove magnetofonske trake, na kojima je beležio ideje za buduće knjige. Tada sam ih prvi put slušala… Imala sam utisak da mi Pekić preko telefona priča šta radi, kakvi su ga problemi mučili dok je pisao… Potekle su nove stranice, novi tomovi knjiga koji sadrže dnevničke zapise, beleške i prepisku.“ Još jedan dug Borislavu Pekiću odužila je kada je demokratskoj vlasti, što je po Pekiću jedino imalo smisla, podnela zahtev za rehabilitaciju, koju je sud usvojio 2007. godine.
„Ja mislim da biti gospodin znači u prvom redu biti velikodušan, biti hrabar, biti častan, skroman i tolerantan.“ Ova bi njegova rečenica najkraće opisala Borislava Pekića, on bi joj dodao da on sam nije tolerantan nego dobro odgojen.
Svakoj stvari kojom se bavio pristupao je studiozno, bilo da je o njoj pisao, ili se njome praktično bavio, poput uzgajanja vrta. U London je otišao, kako je sam rekao, imajući u vidu svoju skromnost, kao neobrazovan, da bi postao jedan od naših najobrazovanijih književnika, pravi erudita. Umro je u Londonu od raka pluća. Urna sa njegovim prahom preneta je u Beograd u Aleju zaslužnih građana na Novom groblju. Na mermernoj pločici na zidu kolumbarijuma je osam brojeva koji omeđuju njegovo ovozemaljsko vreme – 1930–1992, i jedna desetoslovna reč, koja bi trebalo da sažme sve čime se tokom tog vremena bavio – književnik.
Jovo Anđić
Zahvaljujemo porodici Pekić za ustupljene fotografije i dokumente.
Foto kredit: Vladimir Radojičić
[ultimate_spacer height=”30″][dt_fancy_title title=”Povezani članci” title_align=”left” title_size=”normal” title_color=”accent” el_width=”100″ title_bg=”disabled” separator_color=”default”][ultimate_spacer height=”30″ height_on_tabs=”” height_on_tabs_portrait=”” height_on_mob_landscape=”” height_on_mob=””]
