Slavka Mihajlović

Dnevnik doktorke Slavke Mihajović predstavlja jedinstveni dokument iz perioda Velikog rata. Kroz ove spise, mlada doktorka na najneposredniji način predstavlja život i rad lekara i bolničkog osoblja, kao i teškoće sa kojima su se susretali tokom rata pokušavajući da uz nedostatak sredstava i osoblja pomognu velikom broju bolesnih i ranjenih.

Nakon što se proslavila u balkanskim ratovima, srpska ratna hirurgija je Veliki rat dočekala veoma oslabljena, sa nerazvijenim civilnim i vojnim sanitetom, oskudevajući u lekarima, materijalu i vremenu. Nedovoljan broj obučenih lekara i hirurga, kao i promena u vojnoj taktici uticala je na izraženo loše stanje u beogradskim bolnicama, koje su u vrlo kratkom vremenu morale da zbrinu veliki broj ranjenika. Dodatna poteškoća bila je ta što je zbog loših sanitetskih uslova već na početku Prvog svetskog rata u Srbiji došlo do širenja masovnih epidemija od kojih je najviše života odnela epidemija pegavog tifusa.

Odmah nakon objave rata, mnogi lekari, poput dr Milana Radovanovića, dr Vojislava Subotića, dr Leona Koena, dr Nikole Krstića, dr Aleksandra Ćirića i drugih, morali su da se jave komandama kako bi bili raspoređeni na nova zaduženja. Kao jedini lekar na svim odeljenjima Opšte državne bolnice na Vračaru ostala je dr Slavka Mihajlović, jer po Ženevskoj konvenciji žene lekari nisu potpadale pod vojnu obavezu. Za vreme rata doktorka Mihajlović je vodila dnevnik u kojima zapisuje lična zapažanja kroz koja daje najverodnostojnije opise stanja u bolnici. Sa pisanjem počinje 24. jula 1914. godine, a događaji opisani u dnevniku jednako su zanimljivi istraživačima istorije i teoretičarima medicine.

„Ja, mlad lekar bez ikakvog iskustva stajala sam među izbezumljenim bolničarima i bolesnicima… Istina je da sam prošla kroz dva rata, turski i bugarski. Težak je bio ono rad za lekara početnika. Stizali su teški ranjenici sa Jedrena, Bregalnice i Kumanova. Trebalo je previjati rane pune crva, ispod ustajalih zavoja. Pa kolera u Nišu koju je vojska prenela iz Turske. Pa masovno umiranje vojnika po barakama…“, pisala je dr Slavka Mihajlović u svom dnevniku.

Posebna vrednost dnevnika ove doktorke ogleda se u opisima svakodnevnih događaja sa kojima su lekari i bolesnici morali da se suočavaju, a koje ona prenosi prilično objektivno bez preteranog osuđivanja i žudnje za osvetom. „Ženska bolnica okrenuta je prema Zemunu, pa su i kroz njene prozore doletali kuršumi. Zato smo morali da smestimo bolesnice i porodilje po hodnicima zgrade, jer su oni bili unekoliko zaštićeni. Rešismo da se porođaji obavljaju u kupatilu, koje smo na brzu ruku preuredili“, piše 20. avgusta 2014. godine doktorka Mihajlović.

Krajem novembra nakon što je Beograd i zvanično pao u ruke Austrougara, lekari su u tajnosti pozvani da se evakuišu. Ova hrabra lekarka morala je za nepunih sat vremena da odluči da li će napustiti bolnicu ili će ostati na milost neprijatelju. „I ja sam se odlučila! Pozvala sam celokupno bolničko osoblje i sa pismom dr Radovanovića u ruci, saopštila im sadržinu njegova naređenja. Rekla sam da mi je zapoveđeno da odmah napustim Beograd, ali sam donela odluku da ne ostavljam ranjenike i bolesnike. Ostali neka čine kako hoće… Bolesnici su sa suzama u očima hteli da mi ljube ruke. Moje reči uticale su na neke od osoblja, pa su odlučili da ostanu. Drugi su u najvećoj hitnji pokupili stvari i žurno napustili bolnicu“, piše Slavka Mihajlović.

Tokom rata Opšta bolnica na Vračaru i bila je pod zaštitom američkog Crvenog krsta, jer su Sjedinjene Države bile neutralna strana. Kako Slavka Mihajlović piše, nakon što je Crveni Krst preuzeo bolnicu upadi u nju su bili mnogo ređi. Sedmog oktobra su bolnicu posetili austrijski lekari dok je doktorka vršila operaciju glave nad ranjenim mladićem kome je parče šrapnela bilo zaglavljeno između moždane opne i kosti lobanje. „Tek pošto je operacija završena, primetila sam da iza naših leđa stoje četiri vojna lekara. Jako su se iznenadili, skoro zaprepastili, kad smo poskidali maske s lica i kada se pred njima ukazala mlada mršava doktorka sa tri nestručna asistenta. Čestitali su mi, čudeći se da u našoj maloj Srbiji ima žena lekara i to koje operišu.“

Kasnije, u toku rata ova mlada, tada dvadesetčetvorogodišnja lekarka, hirurg, postavljena je za upravnika Rezervne vojne bolnice u Nišu. Ovom zahtevnom poslu koji je podrazumevao veliku odgovornost Slavka je pristupila sa mnogo hrabrosti.

Dnevnik Slavke Mihajlović započet 24. jula 1914.,a zaključen 10. novembra 1918., objavljen je 1955. godine u vidu knjige pod naslovom „Oblaci nad gradom“. Interesantno je da je dr Mihajlović prilikom zapisivanja pojedine stranice dnevnika diktirala svojoj staramajci Jelisaveti Milanković, koja je bila žena ađutanta Mihajla Obrenovića“.

Tekst je podržan od strane Kancelarije za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu.