Austro-Ugarski ultimatum

Topao jul 1914. godine umesto mirisa leta, doneo je građanima Kraljevine Srbije miris baruta – rat koji je pokrenuo lavinu evropskog i svetskog nagomilanog nezadovoljstva koja je ubrzo potopila gotovo ceo svet. Mesec dana nakon Sarajevskog atentata Austro-ugarska monarhja je postavila srpskoj vladi ultimatum koji je britanski ministar inostranih poslova, ser Edvard Grej, okarakterisao kao „najteži ikada upućen jednoj državi od strane druge“.

Odnosi Austrougarske monarhije i Kraljevine Srbije pre ultimatuma

atentat-franc-ferdinand — Sarajevski atentat 28. jun 1914.

Sarajevski atentat prilikom kog je ubijen Franc Ferdinand, prestolonaslednik Austrougarske monarhije, bio je okidač za izbijanje rata između Kraljevine Srbije i Austro-Ugarske, koja je smatrala da je Srbija odgovorna za ovaj atentat. Ipak, razlozi za rat bili su mnogo dublji.

Plašeći se jačanja uloge Srbije na Balkanu, Austro-Ugarska je na Berlinskom kongresu 1878. godine (na kome je dobila pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu na trideset godina) pomogla Srbiji da dobije nezavisnost. Srbija je zauzvrat Austro-Ugarskoj obećala Novopazarski sandžak, čime je Monarhija postigla da se Srbija ne spoji sa Crnom Gorom i sprečila prodor Srbije na Istok. Takođe, potpisani su i određeni trgovinski sporazumi koji su obavezali Srbiju da bez saglasnosti Monarhije ni sa jednom drugom državom ne može sklapati sporazume.

Krah dinastije Obrenović (atentat na kralja Aleksandra i kraljicu Dragu)i povratak Karađorđevića na vlast označio je i promenu u spoljno-političkoj orijentaciji, jer se zemlja okreće Rusiji. Čak ni Carinski rat kojim je Austro-Ugarska pokšala da oslabi privredu Srbije nije urodio plodom, jer je, nasuprot očekivanjima, Srbija jačala kao i panslovenska ideja ujedinjenja koja je naročito plašila Austrougarsku monarhiju, pa je animozitet prema Srbiji rastao.

U okupiranoj Bosni, kao i u Srbiji, počinju da niču nacionalno-revolucionarne organizacije, otvorene za sva sredstva borbe, pogotovo atentate koji su u to vreme bili česta pojava u svetu. Tako je rođena i organizacija “Mlada Bosna” organizator Sarajevskog atentata, koja je radila zahvaljujući podršci dveju organizacija iz Srbije, “Narodna odbrana” i “Crna ruka”.

Skoro mesec dana od atentata austro-ugarski poslanik u Beogradu, baron Gizl od Gislingena, predao je Lazi Paču-u, zastupniku ministra inostranih dela Srbije, ultimatum koji je direktno prebacio odgovornost za atentat na Srbiju i postavio vladi veoma drske zahteve čije bi ispunjenje obesmislilo suverenitet Kraljevine Srbije.

Austro-Ugarska je ultimatumom od 23. jula 1914. zatražila od Srbije sledeće:

1. Da spreči izdavanje publikacija koja podstiču mržnju i neprijateljstvo prema Austro-Ugarskoj.

2. Da momentalno raspusti organizaciju Narodna odbrana, i da isto postpupi i sa drugim orgnizacijama koje učestvuju u propagandi protiv Austro-Ugarske.

3. Da iz javnog obrazovanja ukloni sve što bi moglo da služi ili služi za podsticanje propagande protiv Austro-Ugarske.

ultimatum-autrichien-serbie_383905 — Ilustracija: austro-ugarski poslanik u Beogradu, baron Gizl od Gislingena, predaje ultimatum Lazi Paču-u, zastupniku ministra inostranih dela Srbije
Foto: www.decouvrir-grande-guerre.fr/strategies/causes-guerre/enchainement-extravagant / © akg-images

4. Da iz vojske i administracije uopšte ukloni sve oficire koji su krivi za propagandu protiv Austro-Ugarske, a imena tih oficira dostavila bi vlast Austro-Ugarske.

5. Da prihvati učešće austro-ugarskih organa vlasti u suzbijanju subverzivnih delatnosti protiv Austro-Ugarske na teritoriji Srbije.

6. Da preduzme sudski postupak protiv saučesnika Sarajevskog atentata koji su na srpskoj teritoriji, uz pomoć i uputstva austro-ugarskih organa.

7. Da momentalno uhapsi dve imenovane osobe koje su upletene u atentat po istrazi koju je preliminarno sprovela Austro-Ugarska.

8. Da efikasnim merama spreči nelegalni prenos oružja i eksploziva preko granice.

9. Da uputi Austro-Ugarskoj objašnjenja povodom izjava visokih srpskih zvaničnika u Srbiji i inostranstvu, koji su izrazili neprijateljstvo prema Austro-Ugarskoj.

10. Da bez odlaganja obavesti Austro-Ugarsku o ispunjavanju ovih obaveza.

Najsporniji zahtev Monarhije, pod brojem 6, podrazumevao je da Srbija pogazi svoj zakon o sudskom postupku u krivičnim delima tako što bi prepustila austro-ugarskim organima vlasti “ugušivanje prevratničkog pokreta protiv tritorijalnog integriteta Austrougarske monarhije”.

Odgovor srpske vlade ubrzo je usledio, a narod je već osećao opasnost sa severa. Monarhija je priželjkivala rat.