Dva junaka jednim topom protiv austrougarske sile

Krajem prve godine Velikog rata Austrijanci su opasno zakoračili u Srbiju, prešavši Savu i Drinu u pokušajima da osvoje Kosmaj. U tom prvom, brzom i snažnom naletu neprijatelja srpska vojska se povlačila prepuštajući im svoje topove koje zbog nedostatka vremena nije mogla da ponese sa sobom. Samo dva vojnika nisu htela da prepuste neprijatelju svoj top i sami su uspeli da zaplaše toliku silu i odbrane Kosmaj. Bili su to Lazar Čokić i Jakov Šarčević.

Pritešnjeni vatrom sa svih strana, 23. novembra 1914. srpski vojnici počeli da napuštaju rov po rov na Kosmaju pred naletom dobro naoružanog i brojnijeg neprijetalja. Austrougarska artiljerija bila je koncentrisana na nekoliko mesta, tako da je iz jednog polukruga neprekidno sipala vatru. Svaka borba izgledala je uzaludna. Vojnici su povadili zatvarače iz topova kako neprijatelj ne bi mogao da ih koristi i zajedno sa pešacima iz prve linije počeli da uzmiču.

Samo dva vojnika nisu napustila svoj top: Lazar Čokić, nišandžija trećeg voda poljske baterije, i njegov drug Jakov Šarčević, jedini od posluge.

„Lazar Čokić sa svog položaja mirno je posmatrao sve što se događa. S jedne strane video je silnu neprijateljsku vojsku koja se u plavim uniformama sve više primicala, a s druge strane video svoje selo Kovačevac. Gledao je rodno selo i srce mu se stezalo od žalosti što ga možda više nikada neće videti ako ga sada napusti. Zato je on, na svoju ruku, odlučio da pogine tu, pored svoga topa.„ pisao je savremenik Milan Šantić, autor knjige „Vitezi slobode“ u kojoj između ostalih ispričao i priču o ovim kosmajskim junacima.

Lazarev poljski top je davao je vatru tolikom brzinom da je izgledalo kao da gađa cela baterija. Među Austrijancima je nastala pometnja, ali su ipak slali na stotine zrna koja su fijukala oko glava dvojice junaka. Čak su i granate padale, ali zahvaljujući nekoj sreći, ništa od te stravične municije nije pogađalo Lazara i Jakova.

Hladni i pribrani, oni su nastavili svoj posao. Uvidešvi njihovu hrabrost, artiljerci koji su krenuli u beg, vratili su se i zajedničkim snagama nastavili da gađaju neprijatelja. Situacija se najednom skroz preokrenula. Neprijatelj koji je bio tu, na domaku, počeo je da beži na sve strane. Ubrzo su bili potisnuti preko Save i Dunava.

Za Lazarevo i Jakovljevo junaštvo čuli su svi vojnici i oficiri, a pristigla je i Karađorđeva zvezda za nišandžiju Čokića kao znak divljenja za ovaj herojski čin koji se prepričava do današnjih dana.

„Sine, ajdemo sada našoj kući!“

U Kovačevcu, Lazarevom rodnom selu, na čijem je pragu ovaj junak poželeo da umre, pričalo kako je Lazar Čokić poginuo na Kosmaju, a neki su opet tvrdili da se udavio u Dunavu. Istina je bila da se nije odvajao od svoje jedinice za sve vreme rata, da je prošao čak i albansku golgotu. Nikome se nije javljao jer, javiti da si živ u toku rata ne znači da ćeš i sutra biti živ i da ćeš se vratiti kući, te stoga nije želeo da daje lažnu nadu.

Sve godine rata maštao je o svom selu kome će se vratiti sa nadom da su svi njegovi živi. Pojavio se u Kovačevcu jedne kišne novembarske noći. U iscepanom šinjelu koračao je kroz mračno selo dok mu je dušu razdirao strah da li će sve zateći na broju.

Nije smeo da ode do kuće, pa je prvo svratio kod rođaka. Pogledom punim straha iščekivao je surovu istinu. Tih nekoliko minuta bili su Lazaru duži I strašniji od celog rata. Kao strašni sudija rođak je izgovorio: “Sve je živo i zdravo”. Ove reči odzvanjale su u Lazarevoj glavi, a strašni teret pao je sa srca. U tom trenutku, neki mališan je ušao u sobu. Lazar je upitao čije je to dete. Zaprepašćeni rođak je rekao: “Bog s tobom, pa to je tvoj Voja!“

Suza je zablistala u Lazarevim očima i samo je izgovorio: „Sine, ajdemo sada našoj kući…“

Izvor: Priča „Sam na topu“ iz knjige „Vitezi slobode“ Milana Šantića, Beograd 1938. str. 147-153

Tekst je podržan od strane Kancelarije za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu.