Kako je reditelj Radivoje Lola Đukić (1923-1995) uspeo da debituje pred milionskim auditorijumom u vreme kada je u čitavoj zemlji bilo vrlo malo televizora?
Nikada Loli nisu nedostajali gledaoci. Čak kada je prvi put režirao na televiziji bilo je uključeno oko dva miliona ekrana!
– Pazi, Lolo, govorimo o tvojoj prvoj režiji oktobra 1957. Gde si tada našao dva miliona televizijskih prijemnika?
– U Moskvi. Pošto je u to vreme kružio vic u Zagrebu (gde je tada jedino postojala televizija) o spikeru koji počinje program rečima „Dobro veče druže rukovodioče“, ja sam odleteo u SSSR i poručio Moskovljanima: „Uključite svoje televizore, režiraću vam nešto“.
– Jesi li siguran da su te poslušali?
– Apsolutno: prenosio sam finale kupa Dinamo-Spartak!
– Znači, tvoj debi bio je na Moskovskoj TV. Zašto?
-Rekao sam ti već: ne mogu bez gledalaca. Trebalo je da čekam ovo vreme kada se televizori prodaju na svakoj tezgi, kao deterdženti. A sem toga – u Beogradu onda i nije bilo televizije.
– Pretpostavljam da ti se taj prenos urezao u pamćenje.
– Kako da nije. Bio sam potpuno sam u kabini za prenos, bez asistenta, bez miksera, bez prevodioca… Razumeš: sam?
– Razumem. Nadam se da su gledaoci ipak saznali rezultat?
– Oni jesu. Ja nikada.
Tri jesenjsko-zimska meseca Lola je proveo u ateljeima moskovske televizije. Stanovao je u hotelu „Moskva“ i od jake zime branio se – sivom krznenom šubarom, čajevima i – radom.
– Kako su te zvale kolege?
– Lola.
– Kako si se sporazumevao?
– Najpre uz pomoć prevodioca, a posle bez njega. Bilo mi je presporo… Ono što nisam umeo da kažem, glumio sam.
– Kako?
– Glumcima. „Uradićete mi to ovako i ovako“… Razumeš?
– Ne razumem, jer ne idemo redom… Posle prenosa utakmice šta si radio?
– Prenosio sam gostovanje našeg cirkusa, zatim sam postao reditelj njihovog Dnevnika…
– Trenutak…! Jesi li ti tamo bio gost?
– E, imaš goste i goste. A svakog gosta tri dana dosta. Ja sam bio gost koji je gostovao. Gostovao na sportskim i cirkuskim prenosima, bio stalni gost Dnevnika i, najzad, kao prvi inostrani gost, postavio dramu na moskovskoj TV.
– Pričaj o tome.
– 29. novembra 1957. režirao sam dramu Marijana Matkovića „Na kraju puta“ sa glumcima Moskovskog malog teatra i sa poznatom Alom Parfanjak u glavnoj ulozi. Sve je bilo moje: i scenario, i scenografija, i kostimi…
– I kako je to prošlo?
– Bio sam zadovoljan: svim učesnicima priredio sam banket.
– A posle?
– Tri meseca je isteklo. Voz, kuća. U međuvremenu kod nas se još nisu prodavali TV prijemnici, iako se razmišljalo o pretplati. Morao sam da čekam još godinu dana na svoje prve TV gledaoce. Bilo mi je teško da čekam, a možeš misliti kako je tek bilo njima!
– O tome drugi put. Hvala, Lolo.
* Intervju sa Radivojem Lolom Đukićem objavljen u “Radio TV reviji” uradio je tadašnji glavni urednik ovog lista Aleksandar Saša Marković
Foto: Imikiwiki/Wikimedia commons (po Creative Commons Attribution-Share Alike 3.0 Unported licenci)
