Borislav Pekić: Od tavana do zvezda

Ima ljudi koji su svoj trag otisnuli štamparskom bojom na trošni papir. Oni su bića umetnosti, dara koji dobijaju samo oni što su spremni da usavršavaju svoje majstorstvo i što se trude da uzvise život. Njihovo je ljudsko trajanje tek kap u okeanu večnosti, ali njihovo majstorsko delo pretekne vreme i kao zvezda sija i kada oni prestanu da postoje.

Priču o Borislavu Pekiću, jednom od njih, započećemo na jednom panonskom imanju, na tavanu kuće njegove bake u Bavaništu, u času kada je kao jedanaestogodišnji istraživač otkrio sanduk sa blagom. Ali blago koje je pronašao u kovčegu sa zarđalim okovom, jednoj vrsti prekookeanskog kofera, nije od obične vrste. On je sadržao vreme: datume rađanja, venčanja i smrti, radosnih i tužnih događaja zabeleženih u krštenice, venčanice, svedočanstva, porodične dokumente, i uspomene: pregršt isečaka iz novina, pisama, dagerotipija, i jednu galeriju nepoznatih muškaraca i žena i dalekih gradova, čitav jedan misteriozni svet koji će mu razbuktati maštu. Mnogo godina potom priznao je da je tu, na izgubljenom kontinentu, njegovoj Atlantidi, doživeo pustolovine koje kasnije neće ništa po uzbudljivosti nadmašiti, i da je obijanjem tog kovčega započeo svoju prestupničku karijeru spisatelja. Na nju je to otkriće uticalo više, zapisao je, nego čitanje Dostojevskog. Kao da je tada pušten duh prošlosti, koji ga je obuzeo i terao da prikuplja stare novine, časopise, almanahe, pisma, dokumente, pa čak i račune i recepte, te da od svog doma načini svojevrsnu grobnicu, u kojoj se, to nije skrivao, osećao najživljim.

BUNTOVNIK SA RAZLOGOM

Borislav se rodio u građanskoj porodici kao jedini sin Vojislava i Ljubice Pekić. Kada je počeo Drugi svetski rat, otac je bio načelnik u upravnom odeljenju Zetske banovine na Cetinju, odakle su ga italijanske vlasti sa porodicom proterale u Srbiju. Majka Ljubica bila je grčko-cincarskog porekla i pre nego što se udala predavala je matematiku. Bila je jaka i praktična žena. Govorila je da od rada niko nije umro i da je dobar odgoj univerzalno oružje protiv svih nedaća. Od majke, kojoj je bio bliži, Borislav je nasledio racionalnost i smisao za organizaciju, a od oca visoke moralne principe i smisao za humor.

Kako posle rata nije bio osuđivan, kao iskusni pravnik, otac je 1945. godine dobio visok položaj u saveznoj administraciji nove države. Porodica Pekić preselila se u Beograd, u Malajničku ulicu, na Vračaru. Borislav se upisao u Treću mušku gimnaziju. Preseljenjem u Beograd kao da je završeno jedno lepo, pouzdano vreme njegovog života. Bila je to mnogo krupnija promena od promene pejzaža; završetak rata i pobeda revolucije učinili su da postane svestan propadanja građanske klase: „Kao pripadnik klase koja je imala vlast osećao sam se poraženim, obespravljenim“ – rekao je kasnije. Već u šestoj godini naučio je da čita iz „Politike“, bio „politički“ aktivan u osmoj, a u jedanaestoj godini, kao učesnik demonstracija protiv Trojnog pakta, priveden je u očevu policiju na Cetinju. Formiranje tajnih organizacija koje će se boriti protiv novog režima počeo je kao đak gimnazije. Njegovo političko sazrevanje ubrzaće „defašizacija gimnazija“, jedan surov postupak koji je, kao deklarisani protivnik novog režima, iskusio u februaru 1946. godine. On i 42 gimnazijska druga, javno osuđeni kao protivnici režima, prošli su kroz gomilu razgnevljenih vršnjaka, koji su ih udarali rukama, motkama, pa i lancima. Takav će špalir kasnije često biti upražnjavan na „Golom otoku“ i dobiti naziv „topli zec“.

PRVA ŽIVOTNA ŠKOLA

Iako za pravu školu nije mnogo mario, bio je u okolnostima koje mudrome mogu biti životne škole. Sam Pekić nije verovao u nevolju kao isključivog učitelja života i nadahnuća. „Možda i sreća može čoveka nečemu naučiti“ – govorio je.
Prva prilika za sticanje novog iskustva uslediće kao posledica ilegalnih antirežimskih aktivnosti. Kao direktna reakcija na „defašizaciju gimnazija“ formirana je organizacija „Savez demokratske omladine Jugoslavije“. Učestvovao je u njenom formiranju tokom leta 1947. godine, na, gle čuda, izgradnji pruge, radnoj akciji, tipičnom modelu vaspitavanja kolektivnog duha nove omladine. On je kao politički sekretar Glavnog odbora napisao statut te antikomunističke organizacije. U mladalačkom zanosu, organizacija je dobro funkcionisala, imala je veliki broj članova u svim beogradski gimnazijama i na većini fakulteta.

Jedne novembarske noći 1948. godine uhapšen je i odveden u istražno odeljenje Uprave državne bezbednosti, u „sumornu kuću“ na Obilićevom vencu. Tako je protiv „Borislava Pekića, studenta umetnosti i novinara Glasa“, započela krivična istraga. Postao je jedan od, kako je zapisao, „ljudi potkrovlja“. Tamo su, naime, bile ćelije. Skoro šestomesečni boravak tamo Pekić je nazvao „šegrtskim“ danima svoje robije.
KP-dom
ZATVORSKA CIVILIZACIJA

U osamnaestoj godini osuđen je kao teški zločinac na „kaznu lišavanja slobode s prinudnim radom od 15 (petnaest) godina zatvora… na konfiskaciju celokupne imovine… i gubitak građanskih prva… u trajanju od tri godine…“ U zatvoru u KP domovima u Sremskoj Mitrovici i Nišu proveo je pet godina, pošto je pomilovan. Jedna od najvažnijih stvari koju je tamo naučio bilo je spoznavanje samog sebe. Zapisao je: „Koliko ste brzi doznajete tek pred tigrom; koliko časni kad nađete novac a niko vas ne vidi; koliko razumni kad se od vas zahteva nemoguće; jeste li hrabri tek kada nije nužno da budete; koliko dobri tek kada treba podneti zlo; i koliko ludi kad stojite na obali reke u kojoj se davi dete, a vi ne znate da plivate…” Kao da ju je napisao drevni kineski mudrac, a ne neko ko je tamnovao u komunističkim zatvorima.

Iako je govorio da su zatvori za njega bili čist gubitak vremena, rezultat njegovog boravka u njima nije bio mali. Sa vremenske i prostorne udaljenosti Borislav Pekić je ispisao skoro hiljadu i po stranica, romansiranu biografiju u tri toma „Godine koje su pojeli skakavci“. Ova svojevrsna antropološka studija, takozvane zatvorske civilizacije, koja predstavlja anatomski rez u tkivo jednog vremena, svrstaće ga, uz Solženjicina, Dostojevskog, Šalamova, u red velikih pisaca, koji su pišući o životu s one strane zida, stvorili vrhunsko delo. Sa robije je, pored iskustva, poneo i tuberkulozu, od koje se nikad potpuno nije izlečio.

O tome kako se rodio pisac pročitajte OVDE.

Jovo Anđić
Zahvaljujemo porodici Pekić za ustupljene fotografije i dokumente.