Jedan od najautentičnijih glasova srpske književnosti, Borisav Bora Stanković, ostavio je neizbrisiv trag pišući o strastima, tradiciji i duševnim borbama ljudi iz svog rodnog kraja – Vranja. Njegova proza puna emocije, lirizma i sukoba starog i novog, i danas se čita s divljenjem, a njegov opus smatra se mostom između realizma i moderne.
Biografija: Pisac između Vranja i sveta
Bora Stanković rođen je 31. marta 1876. godine u Vranju, tada delu Osmanskog carstva. Njegovo detinjstvo bilo je protkano narodnim običajima, mitovima i melodijama juga Srbije – što će kasnije postati temelj njegove književnosti. Rano ostaje bez oca, što ostavlja dubok trag u njegovom duhovnom razvoju.
Studirao je prava u Beogradu, a potom radio kao činovnik u Skoplju, Prištini i Beogradu. Iako fizički često daleko od Vranja, duhovno nikada nije napustio svoj rodni kraj – svaki njegov tekst nosi pečat južne melanholije, pesme i patrijarhalnog bola.
Najvažnija dela
Bora Stanković je bio majstor psihološke proze i realističnog prikaza unutrašnjih drama, a njegova dela ostaju stub srpske književnosti:
- “Nečista krv” (1910) – njegov najpoznatiji roman, tragična priča o Sofki, devojci iz ugledne, ali propale vranjanske porodice. Roman prikazuje duboki sudar starog patrijarhalnog sveta i novog doba.
- “Koštana” (1902) – drama o Romkinji koja peva i budi strasti u muškarcima jednog grada. Ova predstava decenijama se izvodi na scenama širom regiona i simbol je vranjske čežnje i tuge.
- “Stari dani” (1902) – zbirka pripovedaka koje oživljavaju likove i ambijent starog Vranja.
- “Gazda Mladen” (1928) – još jedno remek-delo o ličnoj i društvenoj tragediji, o čoveku koji ne ume da pronađe mir između osećanja i društvenih očekivanja.
Vranje – večna pozornica Stankovićevih dela
Vranje nije samo mesto radnje – ono je glavni junak njegove književnosti. Njegove priče o Vranju nisu idilične razglednice, već realistični i bolni prikazi grada u vremenu promene. Tradicija, pesma, patrijarhalne vrednosti i zatvorenost tog sveta Stanković prikazuje s ljubavlju, ali i kritikom.
Danas se kroz Manifestaciju “Borina nedelja”, Muzej „Bora Stanković“ u Vranju i redovna izvođenja „Koštane“, duh pisca i njegovog grada ponovo susreću.
Značaj i književna vrednost
Bora Stanković je među prvima uneo erotiku, unutrašnji monolog i kompleksne psihološke portrete u srpsku prozu. Njegovi junaci nisu crno-beli – oni su rastrzani, ranjivi, puni strasti i unutrašnjih konflikata.
On nije bio samo pisac juga – bio je pisac univerzalnog ljudskog bola, umetnik u duši koji je znao kako da od narodne pesme napravi roman, a od lične tragedije – opšte važeću priču.
Zanimljivosti koje možda niste znali
- Njegova drama “Koštana” je najizvođenije delo u istoriji Narodnog pozorišta u Beogradu.
- Iako ga književna kritika danas ceni, za života je često bio osporavan – njegov stil se smatrao “preteškim”, a tematika previše lokalnom.
- Bora je nosio tamnu odeću, bio povučen i često zamišljen, a njegov govor bio je bogat lokalizmima.
- Nikada nije zaboravio pesmu – govorio je da su mu narodna lirika i tuga ciganske pesme najdublja inspiracija.
- Njegov život bio je obeležen bolešću, siromaštvom i usamljenom starošću. Umro je 1927. u Beogradu, a sahranjen je na Novom groblju.
Pisac večnih emocija
Borisav Bora Stanković ostaje jedan od najautentičnijih pisaca srpskog književnog nasleđa. Njegova dela ne samo da opisuju jedan svet koji nestaje, već i večna osećanja čoveka – ljubav, strah, stid, čežnju i gubitak.
Kada sledeći put budete u Vranju, prošetajte njegovim starim sokacima – možda ćete čuti jeku Sofkinih koraka, Koštaninu pesmu u daljini, ili samo Borinu rečenicu koja tiho, ali sigurno govori: “Stari dani ne umiru – samo menjaju oblik.”
Related Articles
