Uspomene iz grada u kome se prave prvi koraci, rađaju školske simpatije, uči iz velikih knjiga i brine o što manje briga, neprocenjive su i nezaboravne. Jedna Beograđanka opisuje šta je vezuje za određena mesta u rodnom gradu, zašto je njegov duh inspiriše a nedokučiva zavodljivost privlači. I ono najvažnije – zbog čega voli Beograd u svoj svojoj nesavršenosti.
Nije ni Rim ni Pariz, niti je mogao biti. No, i takav kakav jeste, potpuno nesavršen, prilično zapušten, nabacan i raštrkan, nametljiv i glasan, išaran i oronuo, često nepristojan i odbojan, svojstven je i jedinstven u svojoj nedokučivoj zavodljivosti. Možda ga je teško razumeti, ali ne i voleti.
Košutnjak – neistražena, pitoma divljina. Utočište usamljenima, skrovište zaljubljenima, sloboda klincima, konačište skitnicama, kutak za druženje i piknikovanje, poprište ozbiljnih komšijskih i vršnjačkih sportskih nadmetanja.
Uspomene na detinjstvo kada bi me ćakac svakodneno stavljao na krkače i vodio u šumu da bezbrižno trčkaram, učio da volim prirodu i sve njene životinjke. Najlepši je u proleće kada se razbuja, razmiriše i zašepuri u svoj svojoj raskoši.
Prvo prolećno sunce – kada svi izmigolje iz toplih odaja, svuku zimske odore, napirlitaju se i pohrle u još nepostavljene bašte da ugrabe tek po koju iznetu stolicu i zauzmu svoje mesto pod suncem kako bi nadoknadili sve neprotračarene zgode i nezgode… Osmesi, graja, radost… Još je snen, a već blistav.
Crkva svetog Đorđa na Banovom brdu – gde bi me baka, pošto bi me prethodno uparadila, vodila za Vrbicu, prkosno i ponosno, u inat svim komunjarama i partijašima. Sve njegove svetinje – Saborna, Ružica, sveta Petka, Hram… kao znamenitost strancima, nadahnuće umetnicima, a nama spomen ko smo i šta smo i opomena šta ne ne smemo postati.
Beogradska košava – veruje se da posebna podvrsta ovog vetra sa Karpata vihori baš nad njim. Prija uvek – leti kada pirne na +40, na proleće kada razbaruši i pomrsi tek isfeniranu kosu, na jesen kada uskovitla opalo lišće i ustalasa vode, pa čak i zimi kada nemilosrdno mrzne i ledi. Nekako ide uz Beograd, tako neukrotiva i svojeglava. Kažu duva dan, tri ili sedam. Ma duva koliko joj se ćefne.
7. januar – jedini dan kada tihuje. Dugo je čekao da slavi kako dolikuje, skromno, porodično, uz voljene, pustih ulica, u uzvišenoj, gromkoj tišini. Uvek se iznova ohrabrim da ima nade za moj narod.
Arena – simbol svih naših sportskih radosti, čudotvoraca pod koševima, velemajstora u bazenu, čarobnjaka sa reketom, retkih trenutaka ponosa i zajedništva. Tako smo “mali”, a tako silni na sportskim borilištima. Ono kada se zlato zasija, uglas zaori “We are the champions” i zagrmi himna…
Nije Srbija, ali je svesrpski – prigrlio je i okupio sve srpsko – srednjoškolca iz Smedereva, studenta iz Gračanice, inženjera iz Niša, glumca iz Paraćina, frizerku iz Subotice, učiteljicu iz Zaječara, lekara iz Banjaluke, sve manjine koje žive u Srbiji, odbegle, proterane, izbegle, raseljene… Oblikovali su ga učenjaci i radnici, starosedeoci i dođoši, osvajači i branioci, studenti i penzioneri, dobročinitelji ali i razne fukare.
Svako je ostavio svoj trag, utkao deo sebe, svojih običaja, nasleđa, kulture i nekulture.Govori svim srpskim i obližnjim dijalektima, miriše i na seno i luksuzne parfeme, vozi i džipove i dvokolice, sluša i narodnjake i klasiku, muče i služi se svim svetskim jezicima, bezobzirno se gura i uljudno se izvinjava, ohol je i srdačan, prosi i bahati se. Ili se voli, ili mrzi – sredine nema, baš kao što je to već običaj u Srba.
Duh – slovenski, mediteranski, šumadijski, ravničarski i gorštački. Nesalomiv i prkosan. Nepredvidiv, nikada dosadan, uvek živ, iznenađujući i uzbuđujući. Sve može i ništa ne mora, sve je moguće i ništa je nemoguće, svuda se žuri a uvek kasni, glasno se slavi, tuguje i voli, a žustro svađa, psuje i bije. Snaga burne istorije osvedočena svakim kamenom, vidjliva svakim pogledom.
Svakodnevica puna strepnje, ali bez straha, jer sviklo se na sve – tenkove koji grme njegovim ulicama, bombardere koji skrnave njegovo parče neba, one koji ga lome, krše i haraju, razne domaće i strane nečastive. Neizvesnost, kao usud ovih prostora. Ima “to” nešto, rečima neiskazivo.
Pobednik – svi stihovi i ode sliše se u tu jednu reč i tu skromnu skulpturu nagog muškarca, sa orlom u jednoj i spuštenog mača u drugoj ruci. Izdignut gordo nad ušćem svetova i kultura, nad raskršćem naroda i religija. Jedina prestonica na dve moćne reke. Najviše puta bombardovana evropska prestonica. Sve je to uvezano i ništa nije slučajno.
Zbog onih – koji ostaju i kada drugi odu i pružaju bez da broje, zbog topline, odanosti i nesebičnosti koje nigde više ne spoznah.
Zbog svega što nije, a olako je mogao biti. Zbog svega što jeste, a ima svako pravo i opravdanje da ne bude.
“Kako, zašto volim Beograd? Isto je kao da me pitaju zašto volim svoju decu. Moja su”, pomalo začuđeno, ali u dahu odgovori moja kuma kada je priupitah.
Zato što me je baš on zapao rođenjem. A drugi dom nemam.
Autor: Tasja
Izvor: www.mondo.rs
Naslovna fotografija: Kosta Milićević, Flickr.com
Related Articles
Freska iz Srbije koja je nadmudrila Mona Lizin pogled
December 3, 2024
Đerđef: Umetnost Bezvremenske Srpske Tradicije
November 30, 2024
Tvrđava Ram: Petougaono čudo na Dunavu
November 20, 2024