Beograđani

Skrivene lepote Beograda nisu samo detalji nevidljivi letimičnim pogledima užurbanih prolaznika. Lepota se skriva i u srcima Beograđana, u komplikovanoj arhitekturi njihove duše. Smenjuju se tu male radosti, pa sitni problemi, veliki uspesi, pa veltšmerc… Sve su to stanja duha podstaknuta nebrojanim i neslućenim razlozima, sabrana na fejsbuk stranici – Beograđani.

Ognjen Stambolović je dečko koji sluša, posmatra, oseća Beograd. I postavlja pitanja. Kaže da je još kao mali pokušavao da odgonetne priče koje boraju čela i razvlače osmeh Beograđana – što se mršte, o čemu sanjaju, kuda žure, šta to nose… Otkrio je na fejsbuku „Ljude Njujorka“ i shvatio da bi na sličan način mogao da uobliči svoju znatiželju. Napravio je stranicu posvećenu sugrađanima, slučajnim prolaznicima koji mu privlače pažnju. Tako je dao priliku svakodnevnim pričama i portretima, koji nam u gužvi i žurbi najčešće promiču, da se ispolje, progovore, nasmeju, požale…
– Nema šanse da mene slikaš. Ko sam ja? Neki deda koji radi na gradilištu, nisam zanimljiv.
– To je i poenta, da pokažem drugima da i neki sasvim obični ljudi, a pri tom i interesantni, postoje u ovom gradu.

Stranicu „Beograđani“ otvorio je u oktobru prošle godine. Nije ni sanjao da će njegova zbirka pitanja, odgovora i fotografija dostići sadašnjih preko 40.000 obožavatelja. Nema tu šminke, nameštanja, poziranja. Sve je stvarno i svi smo već bili deo neke takve scene. A pitanja su golicava, leksikonska, na koja lako možemo da se nadovežemo svojom pričom. „Koja je prva misao koja ti je prošla kroz glavu jutros kada si se probudila? Da možeš da promeniš nešto iz svoje prošlosti, šta bi to bilo? Čega se najviše bojite? Da li se sećaš svog prvog poljupca? Da možeš da zagrliš bilo koga, ko bi to bio?“

Najpre je hteo da da oduška svojoj radoznalosti. Da prikaže sva lica Beograda, ona utegnuta i ona naborana, doterana, umorna, bezbrižna, zabrinuta… Na početku nije ni slutio kakvo će bogatstvo usput otkriti. Jer pored toga što stiče nova poznanstva, iz svakog razgovora izlazi bogatiji za još jednu priču, još jedno iskustvo. A sagovornika je sve više. Srazmerno rastu popularnosti stranice, raste i zainteresovanost prolaznika da učestvuju u Ognjenovom projektu. Prolaznici različitih godina i profila: najmlađi ili mini Beograđani, kako ih on krsti, studenti, profesori, skitnice, pričljiva stara garda, čak i kućni ljubimci… rado odgovaraju na njegova pitanja.

Ima uvek i onih koji žure ili se prave da žure, umorni od anketa ili tek stidljivi. No i tada ovaj osamnaestogodišnjak nađe način da ih podstakne da otvore dušu.
– Za šta hoćeš da me slikaš?
– Za fejsbuk stranicu koju vodim.
– Znaš li ti, momak, da je taj fejsbuk jedno zlo? Mi se otuđujemo zbog njega, mi ne razgovaramo jedni sa drugima zbog njega. Sve je tu virtuelno, lažno. Ništa dobro ti neće doneti taj fejsbuk.
– Ovim što radim želim da pokažem da i neke lepe stvari mogu da se vide na fejsbuku. Ima on svojih loših strana, ali svakako postoje i prednosti.
– Ma ne dolazi u obzir!
(Posle dvadeset minuta nagovaranja, gospodin prihvata da se fotografiše.)
– Ajde kad već tako pozitivnu stvar radiš!