“To su gorštaci sa urođenim manirima, pastiri koji žive za slobodu i žene koje su lepe kao dame iz švajcarskih kantona” – tako je Alfons de Lamartin, francuski 19-vekovni romantičar, pesnik, putopisac i političar doživeo stanovništvo Srbije nakon što je posetio našu zemlju 1833. godine.
Da li je upravo Alfons de Lamartin napravio most francusko-srpskog prijateljstva a ne Prvi svetski rat kako se dugo mislilo?
Lamartin je prvi čovek čije je mišljenje imalo veliki utacaj a koji je proneo Evropom glas o patnji balkanskih naroda pod otomanskom vlašću i velikoj hrabrosti Srba u borbi za slobodu. Njegova zemlja do tada je bila u dobrim odnosima sa Otomanskim carstvom, ali nakon Lamartinovih reči, sve se promenilo.
Prolazio je kroz celu Srbiju, upoznavao seljake koji su ga gostili u svojim skromnim seljačkim kućicama, pričao sa knezovima, ratnicima i zaključio da „među njima ima veoma malo imovinske nejednakosti, a jedina raskoš je u oružju“ kojim su oni branili svoju slobodu.
Dopadao mu se srpski jezik jer ga je smatrao „skladnim, muzikalnim, ritmičnim“. Ali postoji nešto što je u zemlji ovog malog balkanskog naroda najdublje dotaklo dušu romantičnog pesnika.
Naime, u povratku iz Carigrada, jednog davnog juna 1833. godine, poželeo je da se odmori nedaleko od Niša. Nehajno je seo na kamen ispred građevine koja mu se našla na putu a pravila je dovoljno debeo hlad za njegov predah.
Kada je podigao glavu, užasnuo se. Ispred njega je stajala strahovita kula napravljena od ljudskih lobanja.
Pod utiskom otkrivanja ovog divljačkog spomenika, pesnik je u knjizi „Put na Istok“ u odeljku “Spisi o Srbima” zapisao:
„Staza me je k njoj vodila; ja joj priđem bliže i davši jednom turskom detetu što je išlo sa mnom svoga konja da mi prdrži, sedoh u hlad od kule da malo otpočinem. Tek što sam seo, kad podigavši oči na spomenik u čijem sam hladu bio, videh da su njegovi zidovi za koje mi se učinilo da su od mramora ili belog kamena načinjeni od pravilnih slojeva ljudskih lobanja.
Te lobanje i ta čovečija lica oguljena i pobelela od kiše i sunca; može biti petnaest do dvadeset hiljada oblepljena sa malo maltera, obrazovala su potpuno slavoluk koji me je zaklanjao od sunca; na nekima je još zaostala kosa i lepršase na vratu kao lišaj ili mahovina, jak i svež povetarac duvao je s planina i prodirući u mnogobrojne šupljine glava, lica i lobanja, izazivao u njima žalostivo i tužno zviždanje. Nikog nije bilo da mi objasni taj divljački spomenik…“
Pesnik nije dugo čekao na objašnjenje. Iz strašnog prizora trgli su ga turski konjanici koji su došli da ga doprate u varoš, i ispričali mu priču o bici na Čegru koja se dogodila 24 godine pre nego što je Lamartin ugledao srašnu kulu.
On se okrenuo, još jednom pogledao kulu i „okom i srcem pozdravio ostatke tih junačnih ljudi čije su odsečene glave postale kamen temeljac njihove otadžbine“.
U okviru Prvog srpskog ustanka protiv viševekovne otomanske okupacije, ova bitka je bila veoma značajna za ustanike ali izgubljena, bez obzira na ogromnu hrabrost srpske vojske pod vođstvom slavnog vojvode Sinđelića.
Nakon bitke, surovi Huršid paša je davao za svaku srpsku glavu po 25 groša, da bi odranu kožu sa njih punio pamukom i slao u Carigrad kao dokaz svoje pobede. A Srbima i svim ostalim koji bi i samo pomislili da podižu bunu protiv velikog Otomanskog carstva, napravio je, kao pretnju, spomenik od lobanja 952 srpska vojnika.
Međutim, ni Srbi kao ni ostali balkanski narodi nisu se dali tako lako zaplašiti, pa su istrajali u svojoj borbi, jer kako je napisao Lamartin: „…srpski narod imao je ponosito srce koje se moglo rascepati, ali ne i saviti, kao što se ne može saviti ni srce hrasta u gori…“
Related Articles
