Aleksandar Diklić je Beograd opevao, istražio, opisao, snimio – doživeo. To sentimentalno putovanje istorijom jednog grada ima svoj muzički, filmski i književni zapis. Instrumentalni album „Moja Aleksandrija“, TV serija „Beograd večiti grad“ i istoimena knjiga, svedoci su velikog truda, požrtvovanja, osobene zapitanosti…
„Kao autor mogu da kažem da sam u odnosu na temu, u podređenoj poziciji, jer ne znam da li je značajnije to što sam napisao knjigu o Beogradu, ili „ovo što je On napravio od mene“ – Vaša je misao. U kom smislu Vas je rad na knjizi menjao?
Ja sam mislio da ponešto znam o Beogradu, ali tvrdim vam, to je bila, matematički rečeno, statistička greška u odnosu na lavinu spoznaja koju sam stekao i podelio sa gledaocima i čitaocima. Odavno sam naučio da se prepustim novim saznanjima i da se ne branim od novog shvatanja. Čini mi se da solidna argumentacija lako menja nešto u šta sam „verovao“. Beograd je sa moje današnje tačke gledišta i veći i bitniji nego što sam pretpostavljao. Nije moguće kretati se po Beogradu a da se ne zagazi u kakav apsurdni događaj koji se desio ko zna kad. Čak i da hoćete, istoriju je ovde nemoguće izbeći. Beograd je zaista proizveo više istorije nego što to čovek može da podnese. Na primer, svratite u Mažestik na kafu, ljubazan kelner će vam ukazati na fleku u podu koju je napravila bomba od 250 kg, prošetajte dete po Tašmajdanu, neko će vas obavestiti da je ispod groblje, vozite se Bulevarom kralja Aleksandra, uz malo mašte ćete uspeti da „propadnete“ kroz vreme i shvatićete da vozite rimskim „Via Militaris“…
Upravo je Beograd glavni junak Vaše knjige. Kako biste ga posle tog iskustva i godina izučavanja opisali?
Kao starog šmekera u novim cipelama, ali starom kaputu, sa perfektnom košuljom, ali pogrešnom kravatom, osmehom zavodnika i očima ratnika. Kao muškarca koji ne dozvoljava da ga ne volimo bez obzira na čudnu narav i još čudniju prošlost.
Na albumu „Moja Aleksandrija“ postoji tema sa nazivom „U vremenu velike tuge“. Kažete da je jedina konstanta u istoriji Beograda nesreća, da je u njemu jedino sirotinja bila nasledna, ali i da i pored toliko stradanja, smrt u Beogradu nema šta da traži … Šta je onda Beograd učinilo večitim?
Duh njegovih građana. Nama jeste i mora biti žao što Beograd nije dovoljno ili sa balansom zadržao ni orijentalnu ni evropsku vizuru, ali je upravo to ono što opisuje duh samog grada i njegovih građana. Ovde je teško biti stranac, svaka nedoumica o tom pitanju traje do odlaska u prvu kafanu ili pozorište, gde je poželjna ili dozvoljena manifestacija duha. Beograđani su listom došli odnekud, a grad široke duše im se sav dao. Stradanja je bilo previše, ali je valjda baš zbog toga život vazda žurio da se vrati u grad.
Pitanje koje ste postavili sebi na početku bavljenja Beogradom bilo je: Zašto je Beograd vekovima bio najpoželjnija tačka na svim vojnim kartama Evrope? Kakav je Vaš odgovor?
U jednoj reči to je Dunav! Zaista, Dunavom su dolazile sve promene. Mi, naviknuti na ovu blagorodnu reku, uopšte ne shvatamo vrednost velike vode. Dunav po drevnim legendama izvire iz raja i pere grad na grebenu, a Sava se umiljava i uliva – tu, pod nogama sjajnog i slavnog Beograda. Ovo je redak prizor, a ako se uzmu u obzir i tokovi reka na severu i jugu, svakom poručniku je jasno šta se u regionu „mora“ osvojiti. Što viši čin, to veća glad, tako da pretpostavljam da su generali Beograd posmatrali kao nenadmašnu večeru kojoj se ne može odoleti. Nadalje, okolina Beograda je od antičkog doba stanovnicima pružala fantastičan i dovoljan izvor hrane, ali i vina. Klima je prilično umerena, pa ne čudi što je i u doba Rima grad bio zasluženo prebivalište penzionisanih legionara. Ako pogledamo mape iz bilo kog doba, videćemo da je naša prestonica najčešće bila granica raznoraznih država. Neko je s pravom primetio i metafizičko dejstvo mesta, navodeći kako je „Beograd ključ, i ko ga ima, mora vredno da ga čuva“…
Vaše sentimentalno putovanje krvotokom Beograda obeleženo je otkrivanjem tajni. Istoriju određuju ljudi, događaji i njihovo međusobno preplitanje. Ko su te ličnosti, događaji, velike ili male tajne koje su Vama bile najzanimljivije tokom tog putovanja?
Nema veka u kojem je u Beogradu bilo dosadno. Potpuno različiti osvajači donosili su potpuno različite uticaje. Ogroman broj znamenitih ljudi u vezi je sa prestonicom Srbije i to je nešto na čemu trenutno radim stvarajući serijal „100 senki nad Beogradom“. Nije moguće opredeliti se za jednog čoveka, pa ni za nekolicinu ljudi. Potreban je nekakav filter, nametnuti fokus… Možda bi po nekom od kriterijuma bio bitan Branus, keltski vođa koji je svoje Skordiske odavde vodio u osvajanje Grčke. Opet, možda je zanimljiviji Titus Dugović, čije je herojstvo spasilo hrišćanski Beograd, ili Nikola Doksat, graditelj baroknog Beograda i njegov stradalnik. Ili naš Despot Stefan, najuticajniji, najlepši i najbogatiji vladar Evrope. Izbor je nemoguć i njega prepuštam čitaocima knjige „Beograd večiti grad“.
U situaciji kada mnogi mladi ljudi odlaze iz ovog grada, Vi se njime intenzivno bavite godinama. „Knjiga je pisana u teškim danima u kojima su se brojni sugrađani, ophrvani egzistencijom, predali neukusu i zaboravu“– zabeležili ste. Na kraju, čini se da Vam Beograd vraća tu naklonost. Ne pamtimo da je jedna knjiga skoro izazvala takvo interesovanje… U kojoj ste sada relaciji Beograd i Vi?
U trenutku kad izlazi iz štampe broj vašeg cenjenog časopisa, u prodaji je peto izdanje knjige… Šesto je u štampi, šta da vam kažem. Mladi odlaze… U prirodi mladog čoveka je da traži, pokušava, stremi, juriša… Brine me kad je obrnuto. Čim ovde postane bolje, verujte, vratiće se velika većina, i oni će doprineti kulturi svoga grada i svoje zemlje, kako je to oduvek bilo. Dakle, nije problem što odlaze, problem je da li će se na vreme vratiti da njihova deca steknu osećaj za to šta i gde im je otadžbina. U međuvremenu mi koji smo ovde imamo zadatak da učinimo sve da naš grad i država budu dostojni nas samih i naše dece, ali i naših devojaka i mladića koji odlaze odavde. Nije, dakle, loše otići, loše je ne vratiti se… Nadam se da je u tom pogledu moja knjiga o besmrtnom Beogradu značajan doprinos, tim pre što imam utisak da većina primeraka upravo putuje ka našima koji su negde, rasejani po svetu. Treba strpljivo graditi sve što smo i što su nam srušili i neće biti problema oko povratka. Uveren sam i to često ponavljam: Beograd je grad koji će još u našoj generaciji postati divno mesto za život.
Verujem da je posle dugog putovanja Beograd konačno na putu da se vrati kući i da zauzme svoje poštovano mesto: viteza Evrope i večitog princa Azije.
Dragana Marković
Related Articles
