Držeći se koncepta da nije važno da li je umetnost lepa ili ružna, već samo treba da bude istinita – Marina Abramović stekla je međunarodni ugled. Slikarstvo je na svojim počecima zamenila body-artom, insistirajući na jeziku tela igrača, akrobata, seoskih vračeva, tibetanskih kaluđera i šamana. Svoje znanje performansa sintetizovala je u Abramović metod, kojim podučava izabrane mlade umetnike iz celog sveta.

Dva osnovna pitanja na putu svake kreativnosti: ko smo i zašto smo na ovoj planeti, razrešila je na sebi svojstven način, otkrivajući u umetnosti performansa svoju svrhu. Počeci body-arta u kome ispituje granice psihofizičke izdržljivost vezuju se za festival u Edinburgu 1973, kada je u performansu sa dvadeset noževa sebi prvi put nanela telesne povrede. Palila je vatru oko zvezde petokrake, spaljivala kosu i nokte, umalo se nije ugušila, a publici je trebalo vremena da shvati kako ona ne glumi trans, već je zaista ostala bez svesti.

Marina Abramovic Rani radoviSudbinom određeni ili pojedinačnim energijama oblikovani, naši životi protiču na različite načine. Šta je to što je odredilo Vaš život, što ga je učinilo baš ovakvim kakav jeste?

Kad pogledam unazad, mislim da sam bila veoma srećna što sam vrlo rano spoznala ko sam i šta želim da radim u životu. Prvu izložbu imala sam sa 12 godina i bila ljubomorna na Mocarta, koji je svoje stvaranje počeo sa sedam. Stvarno sam uvek želela jedino da budem umetnik. I znala sam da ako želim da budem umetnik, neću moći da imam to što zovemo normalan život. Umetnost oduzima ogromnu količinu energije, a čovek ima samo jedno energetsko jezgro i na pravi način može da se posveti samo jednom cilju ako zaista želi da uspe. Najpre sam počela da slikam, onda sam pravila zvučne instalacije, u sve to vrlo brzo sam unela i svoje telo. To je bio težak početak. Niko nije verovao da je to što radim umetnost, moji profesori su bili zaprepašćeni, roditelji kritikovani na partijskim sastancima…

Šta je to u performansu što Vas je tako snažno privuklo?

Performans je živa umetnost, koja podrazumeva da umetnik i posmatrač moraju biti u vremenu i na mestu gde se ta umetnost dešava. Performans je stvar trenutne i konkretne razmene energije, umetnik šalje publici svoju energiju, ona mu je vraća, a on je transformiše i ponovo vraća publici. Ako je performans loš, proizvodi onaj čudan ukus u ustima, loš osećaj kod posmatrača, koji onda bivaju protiv svih performansa. Ali ako je performans dobar, može potpuno da nam promeni život.

Put samospoznaje u životu prešli ste neprestanim opipavanjem i pomeranjem granica. Granica bola, izdržljivosti tela ali i psihe. Kako doživljavate kategorije straha, bola, prolaznosti?

Odgovoriću vam jednom pričom. Pre nekoliko meseci dobila sam poziv čuvenog pisca naučne fantastike da zajedno ručamo u Los Anđelesu. On se zove Kim Stenli Robinson, napisao je trilogiju o Marsu, a po nekim njegovim knjigama snimljeni su i filmovi. Poklonio mi je svoju najnoviju knjigu, čiji je naslov „2312“, uz objašnjenje da sam ja jedan od likova u toj knjizi i zovem se Abramović. Pitala sam ga šta ja radim u tako dalekoj budućnosti. Odgovorio mi je: „Isto što i sada, performans, na asteroidu u bezgravitacionom prostoru.“ Pitala sam ga zašto baš ja. Odgovorio je da je moja umetnost toliko nematerijalna da ju je veoma lako transportovati na galaktička putovanja. Zadovoljna odgovorom vratila sam se u Njujork. Posle nekoliko meseci otišla sam u Brazil da posetim šamane od kojih učim kako da transformišem svoju energiju. Jedna šamanka, koja gledajući u krugove kamenja govori o prošlosti i budućnosti, rekla mi je da se nigde ne osećam kao kod kuće, jer moja kuća i nije na ovoj planeti. Kada malo bolje razmislim, ja se zaista nigde ne osećam kao kod svoje kuće. Rekla mi je i da je moja DNK solarnog porekla, da na Zemlju dolazim iz neke druge galaksije. Prokomentarisala sam da sam onda sigurno elijen, a ona je objasnila i da sam ovde sa posebnim razlogom. Šta je moja uloga, pitala sam. Šamanka je odgovorila da sam ovde da naučim ljude da transformišu bol u kreativnu energiju.

Performans Ritam 0 iz 1974. mnogi pamte kao najsmeliji iskorak u nepoznato – kada ste publici na raspolaganje i na svoju ličnu odgovornost – stavili sedamdesetak predmeta za bol i uživanje da njima na Vama čine šta im je volja. Šta je bila suština tog koncepta?

Najveći poklon publici je umetnik, njegovo telo i duša. I to je tačno to i bilo. Jedino nisam znala da li će publika sačuvati to što im je ponuđeno ili uništiti. To jeste bio neobično smeo postupak. Publika je mogla da me ubije. Posle šest sati došla sam u hotel, pogledala se u ogledalo i ugledala veliki pramen potpuno sede kose. Ali je sve što se dešavalo te večeri bilo neobično važno za mene. Mogla sam da osetim, da vidim gde su moje granice, fizičke i mentalne.
Marina A
Kažete da performans nije pozorište, ni zabava. To je ozbiljan posao. U pozorištu krv je kečap, u performansu sve je stvarno. Da li je to doslednost konceptu da nije važno da li je umetnost lepa ili ružna, već samo treba da je istinita?

Mislim da umetnik ne treba da ima lak put. Ako ima lak put, ako je uvek srećan u životu, mislim da onda ništa vredno pažnje neće stvoriti. Sreća je stanje koje nas ne menja. Kreativnost dolazi kada nisi srećan, kad te sve boli, kada se boriš protiv neke nepravde… Onda umetnik može da radi, iz tog materijala može da stvori nešto što ima značaj. U osnovi mog rada jesu moji lični problemi koje pokušavam da razrešim. Jedini način da ih razrešim kao umetnik jeste da nađem ključ koji je univerzalan – da svako može da se poistoveti, da oseti, da sagleda sopstvene probleme i nađe svoj ključ za razrešenje. To je jedini pravi odgovor umetnosti. Umetnik je ogledalo društva, to je uvek bio.

Dragana Marković

Tags

BelGuestMarina Abramović

Comments are closed.

Related Articles