Dovoljno je nekoliko poznatih taktova da se na slavlju pomere stolice, pruže ruke i napravi prostor za igru. Neko ulazi samouvereno, neko gleda u noge susednog igrača, a neko se priključuje posle mnogo godina. Kolo okuplja sve njih u isti ritam. U njegovim koracima susreću se lokalne tradicije, porodična sećanja i radost zajedničkog slavlja.
Da bismo upoznali kolo, potrebno je pogledati dalje od prepoznatljive slike igrača u narodnim nošnjama. Iza nje postoji čitav svet različitih koraka, melodija, načina držanja i nepisanih pravila. Ponekad je igra sitna i gotovo suzdržana, ponekad puna poskoka i snažnih akcenata. Jedno kolo početnik može brzo da prati, dok drugo i od iskusnog igrača traži preciznost, kondiciju i pažljivo slušanje muzike.
Ta raznovrsnost čini kolo jednim od najzanimljivijih načina da se upozna kulturno nasleđe Srbije – kroz ono što ljudi i danas zajedno rade.
Šta zapravo nazivamo kolom?
U najširem smislu, kolo je oblik zajedničke igre u kojem su igrači međusobno povezani i kreću se u kružnoj ili lančanoj formaciji. Ipak, reč „kolo“ u svakodnevnom govoru može da označava i konkretnu igru, određeni obrazac koraka ili muzičku kompoziciju uz koju se igra.
Zato nazivi kola ne predstavljaju uvek potpuno različite plesove. Različite melodije mogu da prate srodan obrazac koraka, dok ista igra u različitim sredinama može da dobije drugačiji stil.
U Nacionalnom registru nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije posebno je opisan rasprostranjeni oblik poznat kao kolo, kolo u tri ili kolo u šest. Njegov osnovni obrazac podrazumeva kretanje udesno, igranje u mestu, zatim kretanje ulevo i ponovno igranje u mestu, uz neprekidno pocupkivanje kolenima.
Na papiru to može da zvuči jednostavno. U praksi, razliku prave sitni detalji: način prenošenja težine, dužina koraka, naglasak u muzici i trenutak u kojem igrač dodaje svoj ukras.
Kolo ne mora da bude zatvoren krug
Jedna od prvih zanimljivosti jeste da kolo često izgleda kao otvoreni krug ili polukrug. Takav oblik omogućava da se igrači priključuju, a na njegovim krajevima postoje posebne uloge.
Prvi igrač je kolovođa, dok se poslednji često naziva kec. Kolovođa usmerava kretanje i, u zavisnosti od igre i prilike, može da pokaže veću slobodu u izvođenju. Poslednji igrač takođe doprinosi tome da lanac zadrži oblik i usklađenost.
Neke formacije mogu da se poviju u zmijastu liniju ili spiralu. Zbog toga kolo nije statična slika: ono se prilagođava prostoru, muzici i ljudima koji ga igraju.
Posmatrač najpre primećuje pokret celog lanca. Tek kada se zagleda u stopala, vidi koliko ličnog izraza postoji unutar zajedničke igre.
Koliko je kolo staro?
Kolo pripada dugoj tradiciji narodnih igara, ali njegovo poreklo ne može da se svede na jednu godinu, jedno mesto ili jednog tvorca. Potrebno je razlikovati široku tradiciju kružnih i lančanih igara od istorije pojedinačnih obrazaca i melodija.
Prema katalogu Centra za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije, među najranije zabeleženim verzijama danas rasprostranjenog kola nalaze se moravac i kukunješ, dokumentovani u centralnoj Srbiji u drugoj polovini 19. veka. Odatle su se različite muzičke i igračke varijante širile i menjale. To je podatak o njihovom beleženju, a ne datum nastanka svih igara u kolu.
Takva istorija otkriva nešto važno: tradicija se razvija kroz ljude koji je prenose. Svirači menjaju melodije, igrači dodaju ukrase, a igre putuju sa porodicama i zajednicama.
Koje vrste i poznata kola postoje?
Ne postoji jedna kratka lista koja obuhvata sve. Kola možemo posmatrati prema obliku, obrascu koraka, regionalnoj pripadnosti ili nazivima pod kojima su poznata.
Za prvo upoznavanje, nekoliko primera posebno dobro pokazuje njihovu raznovrsnost.
Moravac – poznati ulazak u zajednički ritam
Moravac je jedan od prepoznatljivih naziva u repertoaru kola i pripada njegovim rano dokumentovanim varijantama. Za mnoge ljude, upravo ovakva poznata kola predstavljaju prvi susret sa igrom. Uči se gledanjem, pokušajem i ponavljanjem, često uz nekoga ko već zna korake. U početku je dovoljno uhvatiti osnovni pravac i ritam; sigurnost i ukrasi dolaze kasnije.
Lepota tog iskustva nalazi se u trenutku kada prestanete da razmišljate o svakom koraku i počnete da osećate kako vas zajednička igra nosi.
Užičko kolo – melodija koju je teško ne prepoznati
Užičko kolo zauzima posebno mesto među poznatim kolima. Njegovi uvodni tonovi za mnoge su gotovo trenutni poziv na igru.
Uz njega je vezana i zanimljivost koja pokazuje kako nastaje tradicija: autor poznate melodije Užičkog kola je harmonikaš Milija Spasojević. Dakle, ono što danas doživljavamo kao deo zajedničkog nasleđa može da ima poznatog autora. RTS Planeta
Ovde je korisno razlikovati melodiju od obrasca koraka uz koji se ona izvodi. Njihova povezanost u svakodnevnoj praksi ne znači da imaju istu istoriju.
Čačak – naziv iza kojeg stoji više varijanti
Čačak je još jedan važan naziv u svetu narodnih igara. Postoji u brojnim lokalnim varijantama, pa ga ne treba zamišljati kao jednu nepromenljivu koreografiju.
Upravo takve igre pokazuju zašto nije dovoljno znati samo ime. Igrač koji poznaje jednu varijantu može u drugoj sredini da prepozna sličnosti, ali i da naiđe na drugačiji raspored koraka, naglaske ili način izvođenja.
Lokalne razlike daju igri karakter. One su razlog da se kolo pažljivo posmatra, čak i kada njegova melodija ili naziv deluju poznato.
Rumenka – bogatstvo istočne Srbije
Rumenka je igra u kolu rasprostranjena u istočnoj Srbiji, uključujući Crnorečje, područje Timoka, Svrljišku kotlinu, okolinu Niša i deo Pirotskog polja.
Njeno izvođenje odlikuje simetričan obrazac koji igrači obogaćuju usitnjavanjem koraka, poskocima i specifičnim pokretom poznatim kao pozdvoženje: jedna noga započinje kretanje, a druga joj se brzo priključuje. Zabeleženi obrasci mogu da traju osam, deset ili šesnaest taktova. Rumenka je zasebno upisana u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.
Za posmatrača, njena privlačnost nalazi se u preciznosti sitnih pokreta. Naizgled mali koraci otkrivaju složenu igračku veštinu.
Malo kolo – vojvođanska tradicija zajedničke igre
Malo kolo vezuje se za Srem, Banat i Bačku. Igra se u otvorenom ili zatvorenom kolu, uz karakterističan vojvođanski hvat: igračice drže ruke na ramenima igrača, a igrači se povezuju rukama iza njihovih leđa.
Osnovni obrazac čine dva koraka udesno i dva ulevo, ali jednostavnost tog rasporeda ostavlja prostor za različite načine izvođenja i lične ukrase. U igri učestvuju različite generacije, a malo kolo je takođe upisano u Nacionalni registar.
Ono lepo pokazuje da složenost igre ne zavisi samo od broja koraka. Izraz može da se nalazi u ritmu, držanju i sasvim malom pomeranju tela.
Kukunješ, Žikino i druga poznata imena
U širem repertoaru sreću se i kukunješ, odnosno kokonješte, Žikino kolo i brojni drugi nazivi. Njihove istorije, melodije i načini izvođenja ne mogu svi da se objasne istom formulom.
Zato je upoznavanje kola nalik učenju jezika: osnovni obrazac pomaže da se sporazumete, dok lokalni detalji otkrivaju bogatstvo čitavog sveta.
Regionalne razlike: prepoznati kraj po načinu igre
Raznovrsnost kola ne završava se imenima. Dve grupe mogu da izvode srodan obrazac, a da ostave sasvim drugačiji utisak.
Razlika može da bude u visini poskoka, sitnim koracima, položaju ruku ili odnosu između mirnog gornjeg dela tela i veoma aktivnih stopala. U nekim igrama pažnju privlači snažniji pokret, u drugima preciznost koju ćete primetiti tek izbliza.
Rumenka i malo kolo dobar su primer te razlike: jedna otkriva bogatstvo istočnosrbijanskih obrazaca, druga specifičan način povezivanja i izvođenja u Vojvodini.
Regionalna pripadnost, međutim, nije neprobojna granica. Igre se prenose, usvajaju i prilagođavaju. Na jednom slavlju mogu da se susretnu melodije i koraci koje porodice donose iz različitih krajeva.
Kolovođa, veština i nepisana pravila
Povesti kolo znači preuzeti odgovornost za zajedničko kretanje. Dobar kolovođa oseća muziku, prostor i mogućnosti ljudi koji ga prate.
U pojedinim svadbenim običajima unapred se zna ko će povesti određeno kolo, pa ova uloga može da ima i društveni značaj.
Ipak, za nekoga ko se prvi put priključuje, najvažnije je posmatranje. Da li se igrači drže za ruke ili koriste drugačiji hvat? Koliko prostora ostavljaju jedni drugima? Da li izvode velike korake ili se kreću gotovo u mestu?
Kolo traži da svoju igru prilagodite zajedničkom ritmu. Lični ukras ima smisla kada se uklopi u celinu.
Zašto je kolo važno u tradiciji Srbije?
Kolo ima snažnu društvenu ulogu. Izvodi se na porodičnim i javnim proslavama, a okuplja ljude različitih generacija. UNESCO ga prepoznaje kao praksu koja povezuje zajednice i izražava lokalne, regionalne i nacionalne identitete.
Na slavlju se to vidi sasvim neposredno. Ljudi koji su do tada sedeli za različitim stolovima odjednom prate istu muziku. Iskusni igrač prilagođava se početniku, dete posmatra odrasle, a neko u poznatim tonovima prepoznaje porodično sećanje.
Zato kolo može da bude i veoma lično iskustvo. Određena melodija nekoga vraća na svadbu roditelja, u dvorište porodične kuće ili na prve probe folklora. Koraci postaju način da se sačuva veza sa ljudima i mestima.
Šta znači UNESCO priznanje?
Kolo, tradicionalna narodna igra, upisano je 2017. godine na UNESCO Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.
Priznanje se odnosi na živu praksu, njene nosioce i načine prenošenja znanja. Posebno je značajno učenje neposrednim učestvovanjem: gledanjem drugih igrača, priključivanjem i postepenim usavršavanjem. Važnu ulogu imaju i kulturno-umetnička društva i folklorni ansambli.
Takvo priznanje skreće pažnju na ono što se lako uzima zdravo za gotovo. Tradicija opstaje zato što je ljudi praktikuju, podučavaju i prenose dalje.
Kolo na sceni i kolo na slavlju
Folklorna scena pruža priliku da se pažljivo oblikuju igra, muzika, nošnja i zajednički nastup. Gledalac može da uoči detalje koje na velikom slavlju lako propusti.
Na slavlju, međutim, sastav igrača se menja, prostor diktira kretanje, a u istom lancu mogu da budu početnici i ljudi sa dugogodišnjim iskustvom. Tu se vidi druga strana tradicije: njena sposobnost da bude deo svakodnevnog života.
Nacionalni ansambl „Kolo“, osnovan 1948. godine, ima značajno mesto u istoriji scenskog predstavljanja narodnih igara i pesama Srbije.
Za potpuno razumevanje kola dragocena su oba iskustva – gledati vešto pripremljen nastup i videti kako se ljudi spontano povezuju kroz igru.
Kako se prvi put priključiti?
Ako ste gost na slavlju, najpre kratko posmatrajte. Pratite kada igrači kreću u stranu, kada ostaju u mestu i kako prenose težinu. Najlakše je priključiti se uz nekoga ko sigurno igra i ko je spreman da vam pomogne. Počnite malim koracima, držite ruke opušteno i pokušajte da uhvatite osnovni ritam. Ukrase i poskoke ostavite za kasnije.
Za zahtevniju igru korisno je prvo naučiti obrazac na probi ili radionici. Nije svako kolo podjednako lako, a sam naziv nije dovoljan da biste znali sve njegove korake.
Najlepši trenutak obično dolazi kada pogled više nije stalno spušten ka stopalima. Tada možete da čujete muziku, pogledate ljude oko sebe i osetite da ste deo igre.
Tradicija koja se pamti telom
Kolo može mnogo da otkrije o Srbiji: razlike među njenim krajevima, odnos prema slavlju, značaj muzike i način na koji se znanje prenosi među generacijama.
Neko ga upoznaje kroz folklor, neko na porodičnoj svadbi, a neko tek kada prvi put poseti Srbiju. Svaki od tih susreta otvara mogućnost da tradicija dobije još jednog učesnika.
I zato, kada se pruži ruka i napravi mesto u kolu, poziv je jednostavan: uhvatite ritam, pogledajte korake i pridružite se.
