Stara gazdinstva širom ravnice i duž obala reka, salaši i čarde su danas prostori za uživanje u ribljim specijalitetima, tamburicama i domaćem vinu
Uputi li se putnik namernik putem dremljive Vojvodine, široke koliko vam pogled seže, dočekaće ga salaši koji se poput ostrva izdižu iz mora žita. Stari đermovi, čarde i fijakeri uvešće ga u poptuno drugi svet davnih vremena. Nadomak salaša, na obalama reka i rukavaca Velike Ravnice, u ambijentu vrbaka i ritova, kriju se čarde gde su vojvođanske bekrije mnoge zore dočekale.
Nema takve atmosfere u Srbiji do one lagane, na salašima u debelom hladu ili one bekrijaške, na čardama uz tamburice i cupkanje uz bećarce.
Salaši su mesta na kojima je svet utihnuo, pa takva atmosfera traži i prirodno okruženje – pitomu prirodu, “nekršteno” vino u bocunima, domaću štrudlu, tamburice i sve to u laganom ritmu.
Sve je ovde starinski – onako domaćinski, od autentičnih enterijera do gozbi koje mogu da prirede salaši, jer “valja se prvo na fruštuk, pa ondak na put”.
Dođe čoveku da se provoza fijakerom ili da poput pravog paora jaše beskonačnom ravnicom. A onda, za pravi merak, pravac neke čarde uz Dunav, Savu ili Tisu, da se uz zvuke tamburica i specijalitete od ribe dočeka zora.
Tu ne postoji radno vreme, nema mera ni merenja; puši se crni kotlić onako kako se to vekovima već sprema; pa kad tamburaši naprave “lom”, a reka samo što u tanjir ne uskoči, e tada se zna šta je pravi štimung. Priča se da je i kosmonaut Jurij Gagarin posetio čuvenu čardu u Kovilju i jeo riblju čorbu iz kotlića.
Ta ista riblja čorba kuvala se nekad samo s dunavskom vodom da onih osam vrsta dunavske ribe (i deveta kao začin!) bolje “plivaju”. Čuvaju čarde, ti kućerci sa natkrivljenim nadstrešnicama koje se nadvijaju nad vodom, od zaborava tamburašku muziku i stare specijalitete od ribe kao što je bela riblja čorba ili škembiće od soma.
Opstale su čarde do današnjeg dana, a nastale su pre kafana, najviše u 18. i 19. veku, u ono vreme kad se razvijao plovni put ka Pešti i Beču. Bile su to nekada svratišta za putnike koji su tu nalazili mesto za odmor još u ono vreme kad su se lađe vukle uzvodno. Sama reč “čarda” potiče iz persijskog jezika i predstavlja nadstrešnicu na četiri stuba. Danas se taj naziv zadržao još samo u srpskom i mađarskom jeziku.
S druge strane, salaši – oaze mira i predaha, građene su širom Vojvodine i predstavljaju prostrana gazdinstva podizana van panonskih sela. Očuvani čardaci, bunari, zidne peći i pokućstva, uvode posetioce u svet starih gospodarskih salaša i nekog drugačijeg života. Broj salaša iznosio je i nekoliko hiljada, da bi nakon Drugog svetskog rata veliki broj imanja izgubio vlasnike i bio napušten.
Danas je očuvano oko stotinu salaša, dok je manji broj istih uređen za turiste. Ovi spomenici kulture u Vojvodini stari su i po 200 godina i predstavljaju prave etno muzeje. Njihov naziv potiče od mađarske reči “szallas”, što na srpskom označava poljsko prebivalište.
Foto: Micki/Wikimedia commons (licenca: Attribution-ShareAlike 3.0 Unported)
Related Articles
