Od narodnog poslanika do osnivača Narodne radikalne stranke, od zaverenika za vreme dinastije Obrenovića do najcenjenijeg političara za vreme Karađorđevića. Predsednik vlade Srbije u dva balkanska i u Prvom svetskom ratu, proteran i osuđen na smrt, pa pomilovan i cenjen. O političkom životu i delu Nikole Pašića postoje razna mišljenja, ali se sva poklapaju u tome da je bio jedan od najznačajnih državnika i diplomata, koji je ostavio neizbrisivi trag na političkoj sceni Srbije 19. i 20. veka.
U gradu Nišu, 28. jula 1914. godine u 13 časova, u ruke tadašnjeg predsednika vlade Kraljevine Srbije Nikole Pašića, dospeo je telegram čija će sadržina u naredne četiri godine potresati čitav svet. Austrougarska je objavila rat Srbiji. Iste večeri, austrougarska vojska je počela bombardovanje Beograda i tako narednih šest dana i noći. Počeo je Prvi svetski rat.
Ovoj objavi rata koja će potpuno promeniti izgled tadašnje Evrope, u kome će milioni ljudi ostaviti život a još više njih ostati povređeni, prothodio je Sarajevski atentat na prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju. Budući da srpska vlada na čelu sa Pašićem nije uspela da ispuni jednu od mnogobrojnih rigoroznih tačaka Bečkog ultimatuma, Austrougraska je odlučila da prekine diplomatske odnose sa Srbijom.
Buran život političara, državnika i diplomate još jednom je stavio Pašića u tešku poziciju. U rukama je držao papir koji će promeniti sudbinu preko 70 miliona ljudi. Pročitavši telegram izgovorio je rečenicu koju je prema nezvaničnim izvorima zabeležio pesnik koji se slučajno našao na tom mestu: ”Austrija nam je objavila rat. To je njen kraj. Bog će nam dati pobedu”.
Ključnu poziciju predsednika vlade, Nikola Pašić je vršio tokom čitavog Velikog rata. Iako poznat kao “političar škrt na rečima” uspeo je da očuva ovu poziciju sa manjim prekidima do svoje smrti 1926. godine. Nakon početnih neuspeha srpske vojske, povukao se sa vladom u Niš, gde je 7. decembra 1914. godine Kraljevina Srbija prva objavila svoje ratne ciljeve donošenjem Niške deklaracije u kojoj je oblikovana ideja o ujedinjenju Srba, Hrvata i Slovenaca.
Ova ideja je 1.decembra 1918. godine rezultirala nastankom Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a tri godine nakon toga je donet i Vidovdanski Ustav, čiji je jedan od glavnih tvoraca bio upravo Nikola Pašić.
Svoj borbeni duh i visprenost počeo je da pokazuje još kao narodni poslanik 1878. godine. Samo tri godine nakon otpočinjanja svoje političke karijere, osniva prvu modernu srpsku stranku-Narodnu radikalnu stranku. Kao veliki protivnik tadašnje vlasti Obrenovića, 1883. godine zajedno sa predstvanicima svoje stranke podiže čuvenu Timočku bunu, koja je rezultirala proglašenjem vandrednog stanja i osuđivanjem 100 učesnika na smrt i preko 500 njih na dugogodišnju robiju. Da bi izbegao smrtnu kaznu, beži u Bugarsku i tamo ostaje narednih šest godina.
Nakon abdikacije kralja Milana Obrenovića, Pašić se vraća u Srbiju, ponovo preuzima vođstvo nad Radikalnom strankom i nakon izborne pobede formira svoj prvi kabinet vlade 1891. godine. U sledećih nekoliko godina vršio je funkcije predsednika vlade, ministra inostranih poslova i diplomate, kao predstavnik srpske vlade u Petrogradu. Posle neupelog Ivandanjskog atentata na kralja Milana i zatvorske kazne koju je ponovo uspeo da izbegne, u politički život se vraća 1901. godine sa dolaskom Karađorđevića na vlast.
Političar kao vidra, okretan i sposoban da trenutno proceni okolnosti, izbegne iskušenja i napad, da popusti tamo gde treba a zategne tamo gde mu je to u interesu. Na svaki način, da ne bude na udaru onih za koje zna da su jači od njega” reči su istoričara Milana St. Protića kojima opisuje Nikolu Pašića.
Važnu ulogu za Srbiju je odigrao i u carinskom ratu sa Austrougarskom (1906-1911), kada je uspeo da izbegne ekonomsku blokodu velike susedne imperije. U svojoj politici oslanjao se na Rusiju, a posle oktobarske revolucije na Francusku.
Bio je mudar, pragmatičan, izuzetno obavešten, staložen i uporan političar. Pored funkcije predsednika vlade koju je vršio preko 20 godina, Pašić je pet puta bio predsednik Narodne skupštine i dva puta gradonačelnik Beograda. Bio je predsednik delagacije Srbije na Konferenciji mira u Bukureštu 1913. godine i predsednik delegacije Srba, Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine.
Rođen je 18.12. 1845. u Zaječaru u pekarskoj porodici. Školovao se u vreme čestih preseljenja zaječarske gimnazije, tako da je zbog školovanja kao đak boravio u Negotinu i Kragujevcu. Gimnaziju je završio u 21. godini, uglavnom odličnim uspehom. Upisao je 1866. Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Srpska vlada ga je kao odličnog studenta 1868. uputila na školovanje u Cirih. Studirao je na Politehničkoj školi u Cirihu tehničke nauke kao državni stipendista. Iako je po obrazovanju bio inženjer, najmanje se bavio svojom strukom.
Tekst je podržan od strane Kancelarije za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu.
