Krila je grudi pretvarajući se da je muškarac kako bi se borila za Srbiju, a u narednim godinama iste te grudi okitila je ordenima Legije časti, Karađorđevom zvezdom sa mačevima i postala jedina žena nosilac francuskog odlikovanja Ratni krst sa zlatnom palminom granom. Milunka Savić je srpska heroina Velikog rata i najodlikovanija žena u istoriji ratovanja.
Ratovi su se nizali jedan za drugim tih godina koje su načele 20. vek, a jedna devojka iz sela Koprivnica kod Raške, zamenila je svoju haljinu uniformom srpskog vojnika, ošišala kosu i trudeći se da prikrije grudi, pod imenom “Milun Savić“, hrabro zakoračila u Balkanske ratove, a nakon njih i u Prvi svetski rat.
Prijateljica Šarla De Gola
Od svih saboraca iz Srbije, francuski predsednik De Gol je na svoju inauguraciju pozvao jedino Milunku Savić. Francuska vlada joj je nudila da, kao vitez Legije časti, živi u Francuskoj, dobije penziju i stan što je ona odbila, jer nije želela da napusti Srbiju.
Bila je ranjena četiri puta, ali njoj je najteže palo ranjavanje u Drugom balkanskom ratu, kada je otkriven njen pol. Kako je kasnije pričala, rana u predelu grudnog koša bila je najteža noćna mora mladog “Miluna Savića”. “Ali kao za inat, metak udari u grudi,” govorila je srpska heriona godinama nakon tog događaja.
Zato je u Veliki rat ušla kao žena-borac, tražeći pušku od vojvode Putnika lično, iako joj je on savetovao da bude bolničarka i govorio da je šteta da strada tako mlada.
„Vojvodo, hoću pušku“, nepokolebljivo je zahtevala stasita devojka koju ništa nije sprečilo da postane deo čuvenog “Gvozdenog puka”, najelitnijeg Drugog puka srpske vojske “Knjaz Mihailo”.
Odlikovanja
Za ratne zasluge Milunka Savić odlikovana je sa ukupno dvanaest srpskih i savezničkih ordena za hrabrost na bojnom polju. Najveća odlikovanja donela su joj junaštva u Prvom svetskom ratu.
Ceo Toplički puk je obožavao Milunku i divio joj se zbog hrabrosti. Nakon Kolubarske bitke, na pitanje komandanta puka, Dimitrija Milića: “Ko je zaslužio Karađorđevu zvezdu s mačevima?”, čitav puk je uzviknuo: “Milunka Savić”.
Kraj Velikog rata donosi joj najviša saveznička priznanja. Komandant savezničkih trupa, francuski general Moris Saraj, pred postrojenim pukom okačio joj je orden francuske Legije časti, a general Franš d’Epere joj je uručio orden Ratni krst sa zlatnom palmom, jedini na svetu koji pao u ruke jedne žene.
U svojoj kolekciji odlikovanja, Milunka ima još jednu Karađorđevu zvezdu s mačevima, još jednu Legiju časti, zlatne i srebrne Medalje za hrabrost „Miloš Obilić“. Nosilac je Spomenice rata 1913, Albanske spomenice, Spomenice rata za oslobođenje i ujedinjenje od 1914. do 1918, britanskog odlikovanja Ordena Svetog Majkla i ruskog Krsta Sv. Đorđa Pobedonosca.
Za njene bezbrojne podvige kažu da su se graničili sa neverovatnim. Umela je da oseti najpogodniji trenutak za napad, da precizno baci bombu u neprijateljski rov. A pripoveda se i o iznenađenju neprijateljskih vojnika kada bi shvatili da ih je jedna žena sasvim sama zarobila, razoružala i sprovodila do štaba puka. Na Solunskom frontu, u jednom prepadu, zarobila je četrdeset tri, a u drugom šezdeset bugarskih vojnika.
Neustrašiva ratnica koja je na neprijeteljske snage jurišala ne štedeći svoj život najteže je bila ranjena u jesen 1915. godine u Makedoniji kada se sa ranama na glavi povlačila se preko Albanije. Pa iako je izgledala kao avet, iznemogla i gladna, nije dozvoljavala da puk klone duhom. Posle nekoliko meseci oporavka bez razmišljanja se vratila na Solunski front i kao komandir jurišnog voda nastavila sa borbama.
Život posle rata: Od narodne heroine do zarobljenice i čistačice
Po okončanju Velikog rata, Milunka je u Sarajevu sa činom narednika srpske vojske dobila i prvu vojnu službu. Te godine donele su joj ljubav sa bankarskim činovnikom Veljkom Gligorevićem za kojeg se udala. U braku sa njim rodila je jednu devojčicu pored koje je odgajila i tri usvojenice i iškolovala još trideset dvoje dece.
Milunkin suprug Veljko je dobio posao u Beogradu, ubrzo zapostavio porodicu i rano umro. Milunka se zaposlila kao spremačica u Ministarstvu inostranih dela, a kasnije kao čistačica u Hipotekarnoj banci gde je provela najveći deo svog radnog veka.
Tokom Drugog svetskog rata orgnizovala je ambulantu koja je pružala medicinsku pomoć i partizanima i četnicima. Zbog toga je policija pretukla u prisustvu njene dece i odvela u logor na Banjici, gde je trebalo da bude streljana. Kada je nakon deset meseci saznao ko je Milunka, komandant logora, nemački general, oslobodio je uz vojne počasti.
Umrla je u okotobru 1973. godine i do 2013. godine bila je sahranjena u porodičnom grobu na Novom groblju. Nakon 40 godina, njeni posmrtni ostaci preneti su u Aleju velikana gde im je oduvek i bilo mesto.
Tekst je podržan od strane Kancelarije za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu. 
