Henri Giscard Bohnet, direktor Fondacije “Konrad Adenauer”, živi kao i svaki običan stanovnik Beograda.
On ispija kafe, posećuje prestoničke splavove, jede palačinke sa Eurokremom i Plazmom, a za Serbia.com, Henri Giscard Bohnet otkriva zašto ga oduševljava YU rok.
Kako se Henri Bohnet oseća u Srbiji i šta u našoj zemlji na Vas ostavlja najsnažniji utisak?
U Beogradu sam već godinu i po dana. Nakon trogodišnjeg boravka i rada u Skoplju, prija mi promena jer je Beograd mnogo veći grad.
Mnogi delovi Srbije su veoma lepi, priroda je fascinantna.
Nedavno sam posetio Uvački kanjon koji me je potpuno osvojio. Reka Drina, recimo, je zaista divna, a pogled na Taru je zaista nešto što treba doživeti.
Da li su stanovnici Srbije gostoprimljivi?
Veoma. Svi narodi Balkana su otvoreni i komunikativni, pa je jednom strancu kao što sam ja lako da upoznaje nove ljude bez obzira na to što Nemci tokom istorije nisu uvek činili dobre svari.
Ljudi su ovde zaista prijatni i druželjubivi. Mog dvogodišnjeg sina već poznaje gotovo čitav kraj. Kada vikendom ujutru pođemo u šetnju, naše komšije, radnici u kafićima, prodavci na pijaci, uvek ga časte kolačima ili voćem i daju mu nešto čime bi se igrao.
Da li Henri Bohnet uživa u srpskoj kuhinji?
Naravno! Ja sam ljubitelj mesa i u tome ličim na Srbe koji su poznati po tome što uživaju u njemu. U restoranima uvek naručujem i Šopsku salatu, a radujem se i ćevapima i pitama. Nezaobilazna poslastica mi je palačinka sa Eurokremom i Plazmom.
Kako provodite svoje slobodno vreme u Beogradu?
Uživam u srpskom načinu življenja koji podrazumeva da se i zvanični i nezvačni sastanci često održavaju u kafićima, opuštam se u društvu prijatelja na splavovima uz muziku uživo. U svom komšiluku, na Vračaru, posećujem dva tri kafe-bara. Omiljeni mi je kafe “Priča”, dok YU rok slušam u „Maršalu“.
Dopada mi se muzika sa ovih prostora, posebno bend EKV, i fascinira me to što muzika spaja Balkance. Bez obzira na to da li su Bošnjaci, Makedonci, Srbi ili Hrvati, svi ljudi vole istu muziku.
Veliki deo svog slobodnog vremena provodim i vozeći bicikl pored beogradskih reka. Čak i na posao dolazim biciklom, a ako mi se ukase prilika brodićem krstarim Dunavom i Savom.
Da li je Henri Bohnet čitao delo nekog srpskog pisca?
Čitao sam „Na Drini ćuprija“ Iva Andrića i preporučio bih je svima.
Kada Vas prijatelji pitaju da li da posete Srbiju i šta u njoj mogu da očekuju, šta im kažete?
Ljudi u Nemačkoj ne znaju puno toga o Srbiji. Važno mi je da im kažem da ovdašnji narod ima mediteranski karakter, da je veoma komunikativan i opušten. Upozorim ih da dođu spremni za zabavu jer život ovde počinje od šest popodne i traje do kasno u noć, ali i da je zaista šteta otići odavde a ne probati specijalitete srpske tradicionalne kuhinje.
Šta u Beogradu podseća na Vaš Hamburg?
Beograd me često podseti na Hamburg. Ova dva grada su slična po broju stanovnika, ali i po tome što su okruženi vodom. Hamburg ima veću luku, više brodova, ali zato nepovoljniju klimu sa puno kiše, dok Beograd ima puno sunčanih dana.
Koji deo Beograda Henri Bohnet najviše voli?
Pored Dorćola, dopada mi se i Vračar, deo Beograda u kome živim. Blizina Hrama Svetog Save je nešto što ga čini stvarno posebnim. Osim toga, raduje me odlazak na Kalenić pijacu gde mogu da kupim sveže voće i povrće. Ovaj deo grada krije mnoštvo ušuškanih lepih kafića, ali i starih kafana koje su deo srpske tradicije.
Ta mešavina kultura Istoka i Zapada koja je karakteristična za Srbiju mi se jako dopada jer čini ovaj deo Evrope posebnim.
Foto: Media Centar
