Beograd ima najlepše ulice na svetu. To kažem jer mogu da ih osetim. Blog stihnaasfaltu.rs nisam otvorila zato što mislim da znam mnogo o street artu, već da bih toj empatiji dala formu. Da bih nastavila da se radujem svakom novom otkriću. Da bih lančano prenela to i na druge.
27. maj 2013. Mislim da je ovo početak jednog predivnog prijateljstva
Instalirala sam Google Analytics i svaki čas proveravala da li taj entuzijazam ima smisla. Ideja je postojala nekoliko godina, provlačila se kroz novogodišnje rezolucije, zablesnula bi, pa izbledela, isprečila se rutini, pa odstupila pred egzistencijalnim prioritetima. Usput su se progresivno ređale neke divne slučajnosti, putokazi da treba više da obraćam pažnju. Foto-arhiva obojenih beogradskih fasada počela je da se grana u mom kompjuteru, folderi po umetnicima, tehnikama, lokacijama. A onda me jedna mlada umetnica pitala zašto ne otvorim blog. Razmišljala sam već o tome, vagala ko bi ga čitao, koga ovde uopšte zanima street art i da li je to važno kad, eto, mene raduje. „Teško da bi drugi mogli rešti taj hijeroglif, ali bi neko znao da sam tu“, slučajno mi je spevao Balašević. Bio mi je potreban sasvim moj prostor da ga nazovem po toj pesmi i napunim detaljima zbog kojih treperim. Stihnaasfaltu.rs uskoro puni godinu dana. Kažu znalci statistika je sasvim solidna, ali ono što je važnije – treperenje je i dalje tu, pokreću ga novi momenti, zidovi, ljudi…
8. mart 2014. Svet je beskonačno igralište
„Nije mi jasno kako sve to primećuješ“, najčešći je komentar ljudi koji čitaju blog. Biće da je trening. Kad jednom počneš da primećuješ, šetnja gradom postaje beskrajna potraga za lepim porukama. Izoštrila sam oko na sve te predivne detalje – Mionine keramičke ptičice, Ivine kolačiće, ovcu što nas posmatra sa visine, stare patike koje završavaju na drvetu pored skejt parka… Da nije bilo Stiha, zadovoljila bi me činjenica da tako lepe stvari postoje u našem gradu. Ovako sam imala razlog da počnem da istražujem – kako, kada, zašto… Krenula sam da beležim priče da bih i drugima pokazala šta propuštaju u svakodnevnoj žurbi. Neočekivano, razmena radosti išla je u moju korist. Ubrzo je pristigla Justinina fotografija iz Varšave, pa Dinina iz Lisabona, onda i sve ostale iz raznih krajeva sveta, Srećko je poslao priču sa jednog krova na Zelenom vencu, Milan mi je doneo more na stranicu, Marta je napravila reportažu o svom komšiluku, Grebo me pozvao u učestvujem u Free Art Friday projektu… „Kako je moguće da toliko pratiš street art a da nisi i sama probala da crtaš?“, pitao me Junk jednog oktobarskog dana. Dve nedelje kasnije crtali smo zajedno na Keju.
Stihnaasfaltu.rs uskoro puni godinu dana, ali ja se osećam kao da se priča zapravo tek zahuktava. Uostalom, evo ga proleće!
Teksi i fotografije: stihnaasfaltu.rs
Related Articles
