Rano jutro okupilo je kod beogradske hale Pionir bicikliste, novinare i organizatore ture “Biciklom po Banatu“. Ogromna strast učesnika prema biciklizmu postaje nam očigledna već pri prvom susretu. Iz njihovih pokreta i razgovora gotovo da isijavaju istinsko uživanje i radost zbog predstojeće vožnje kroz Banat, iako je sunce počelo već ozbiljno da prži.
Dobro raspoloženi, krećemo autobusom ka mestu Deliblato gde nas očekuje start ture duge 118 km, sa pauzom u Vršcu i završetkom u Alibunaru.
Uzane ulice, okružene kukuruznim i suncokretovim poljima dovode nas na odredište. U trski, kraj samog puta, skriveno je jezero Kraljevac, odakle počinje biciklistički kros sa oko 40 učesnika.
Nemoguće je ne primetiti najstarijeg među njima, deda Žiku Mićića, nekadašnjeg biciklističkog reprezentativca Jugoslavije. Iako danas ima 90 godina, ne pada mu na pamet da digne ruke od svog dvotočkaša i kaže da nikada nije bio bolestan. Pun energije, deda Žika stavlja kacigu i vožnja može da počne.
Put predviđen za biciklističku turu vodi nas donjim rubom Deliblatske peščare koja je Banaćanima ostala kao dar Panonskog mora čiji su talasi zapljuskivali ove krajeve pre 34 miliona godina.
U svojim peščanim dinama “evropska Sahara” i dalje skriva ostatke morskih praživotinja, a filmske režisere već decenijama inspiriše na snimanje. Redom se prisećamo kultnih srpskih filmova nastalih na deliblatskim dinama, istim ovim na kojima u neverici posmatramo krave kako pasu nekakvo „pustinjsko rastinje“.
I dok se naša ekipa izvija kroz prozore kola da biciklistima doda vodu, oni užurbano napreduju kroz živopisna bantska sela. Ispred šarenih kuća povezanih ogradama od cigala, dužinom čitavog puta znatiželjni stanovnici prate turu, navijaju i bodre bickliste na više od 40 stepeni celzijusa.
Kao što svako selo kroz koje prolazimo ima svoju crkvu, tipičnu vojvođansku, izgrađenu u baroknom stilu, tako i gotovo svaka kuća ima svoj veliki drveni ambar pun kukuruza sa panonskih polja.
Put nas od Deliblatske peščare preko plavetnila kanala Dunav-Tisa-Dunav vodi do Bele Crkve. Ova malena varoš zaustavlja nas lepotom svog gradskog jezera punog kupača. Zastali smo osvojeni lepotama Banata, ali neumoljivi bicklisti nas pretiču.
Nasmejani deda Žika nam maše sa čela kolone ostavljajući iza sebe mnogo mlađe vozače.
Uskačemo u kola i krećemo dalje ka Vršcu kroz Crvenu Crkvu, Jasenovo i Stražu, remeteći letnju dremku ovih ravničarskih sela…
A biciklisti, oni nastavljaju dalje i prate Vinski put Vršac. Iza nas ostaje Gudurica, selo u kome gotovo ne postoji kuća koja nema svoj podrum vina.
U jednom od njih nalazi se bure staro oko 150 godina, u koje staje, verovali ili ne, 26 hiljada litara čudesnog napitka od grožđa.
Naravno, odanim ljubiteljima ovog pića to nikako nije moglo da promakne pa ovo selo posećuje veliki broj turista.
Sa horizonta, Vršačke planine nas pozivaju u grad poznat po sportu, vinogradima, velelepnoj katedrali, Vršačkoj kuli iz 15. veka…
Jedan od najpoznatijih Vrščana, veliki književnik i osnivač srpske drame Jovan Sterija Popović za svoj grad je govorio: “Vršac, lepa varoš!” I zaista, svojim građevinama u stilu baroka i secesije, on i jeste jedan od najlepših gradova Vojvodine.
Na svoj Trg pobede, jednog za drugim, Vršac je primio naše bicikliste. Već vidno umorni i znojavi od vreline, ali sa još snažnijim žarom u očima, požurili su ka osveženju praćeni ovacijama Vrščana zadivljenih neverovatnim sportskim duhom ovih ljudi.
“Srbiju mnogo toga čini posebnom, ali ovaj dan je zaista izuzetan jer je okupio toliko ljudi iz mnogo gradova koji kroz sport izgrađuju zajenicu,” rekao je našoj ekipi pokretač čitave manifestacije i stalni predstavnik UN u Srbiji, gospodin William Infante, vidno srećan iako ga je blizu 100km koje je do tada prevezao poprilično izmorilo.
I kako se inače bajkoviti trenuci rađaju gotovo isključivo neočekivano, sa žamorom naših hrabrih biciklista iznenada su se pomešali sasvim neobični zvuci španske muzike.
Okrenuli smo se zbunjeno i na stepeništu obližnje zgrade ugledali grupu momaka i devojaka koji su veselo pevali i svirali.
Saznali smo da dolaze sa juga Španije i da su ovde stigli na festival folklora “Vršački venac”! A onda su nas oduševili sasvim autentičnim načinom na koji su odsvirali i otpevali Katjušu, Besame mucho, Hasta siempre… Teško da je išta lepše od njihove pesme moglo ispratiti bickliste koji su u poslednjih 20 km do svog cilja u Alibunaru krenuli energično kao na početku trke.
A tamo smo ih dočekali gromoglasnim aplauzom, jer je to najmanje što su ovi ljudi velikog srca i sportskog duha zaslužili. A kada su napokon došli do predaha, zajedno smo se zaputili na ručak, druženje i kupanje u bazenu Sportskog centra, do koga su našu zalutalu ekipu prevezli ljubazni alibunarski policajci.
U smiraj uzbudljivog dana poželeli smo da se ponovo vratimo u Banat, divni kraj Srbije, ali i pomislili da ponekad, umesto kolima ili gradskim prevozom, biciklima krenemo na posao.
Manifestacija “Biciklom po Banatu” ima za cilj promociju turizma u Banatu, biciklizma kao alternativnog vida transporta, zdravih stilova života, izgradnje zajednice kroz sport kao i prekogranične saradnje.
Organizator je kancelarija Ujedinjenih nacija u Srbiji.