Ruski pukovik Nikolaj Rajevski, koji je inspirisao Tolstoja da stvori lik kakav je grof Vronski iz kultnog romana Ana Karenjina, poginuo je braneći Srbiju od Turaka kod sela Gornji Adrovac.
Kraj jedne od verovatno najslavnijih ljubavnih priča svih vremena dogodio se blizu srpskog sela Gornji Adrovac, gde je jedan ruski pukovnik, koji je inspirisao Lava Tolstoja da stvori lik kakav je grof Vronski, legendarni ljubavnik Ane Karenjine iz istoimenog romana, poginuo oslobađajući Srbiju od Turaka. Taj pukovnik bio je Nikolaj Rajevski za koga se smatra da je bio Tolstojev rođak.
Na poslednjim, dramatičnim stranama “Ane Karenjene”, najprevođenijeg dela svestske književnosti (posle Biblije), Vronski odlazi u srpsko-turski rat. Tolstojev junak je osećao je da se iz tog rata neće vratiti pa je, odlazeći vozom sa stotinama ruskih dobrovoljaca, hrabro govorio da mu za smrt nije potrebna preporuka.
Nije ni malo slučajno što je veliki ruski pisac isplanirao da Vronski završi upravo na takav način, jer je pukovnik Rajevski u tom ratu zaista i poginuo. Desilo se to 1876. godine, u vreme kada pisanje Tolstojeve “Ane Karenjine” još uvek nije bilo završeno.
Kada je iz Srbije na imanje Rajevskih stiglo pismo srpskog kralja Milana Obrenovića, pukovnikova majka Ana Rajevski nije dozvolila da se ono otvori. Osećala je da donosi crne vesti, izgovorivši samo da je njen sin poginuo onako kako dolikuje Rajevskim.
Ona je ostavila veliki novac kojim je dvadeset godina kasnije u selu Gornji Adrovac kod Aleksinca podignuta šarena ruska crkva na mestu na kome je prestalo da kuca srce njenog sina, junaka prema čijem liku i delu je stvoren grof Vronski, legendarni lik iz Tolstojeve “Ane Karenjine”.
Nekoliko sati pre nego što će pukovnik Rajevski poginuti, sa njim je razgovarao doktor Vladan Đorđević. Susret je doktoru bio toliko zanimljiv da je o njemu ostavio zapis.
Doktor opisuje pukovnika kao sumornog i ćutljivog čoveka, ali navodi da je baš tog dana kada je poginuo bio veoma veseo i živahan, čak i zbijao šale. Odjahao je u smrt obučen u pohabanu uniformu srpskog pukovnika, dobacivši mu da će braniti čast svoje slavne porodice. Tako počinje legenda o Rajevskom…
Prema toj legendi, Rajevski je imao tri srca. Dva su ostala u Rusiji – jedno je pripadalo otadžbini, drugo misterioznoj ženi zbog koje je i otišao iz Rusije. Treće je pripalo Srbiji. Kažu da je Rajevski ostavio zavet da se njegovo telo sahrani na mestu gde pogine, a da se njegovo srce odnese u Rusiju.
Navodno je jedan ruski vojni hirurg izvadio pukovnikovo srce, ali je ono ostalo zakopano u Srbiji da zauvek u njoj kuca, dok je ogromna masa zahvalnog lokalnog stanovništva uz najviše državne počasti ispratila njegovo telo u Rusiju.
Nije poznato da li je porodica Rajevski “ličila na sve srećne porodice”, ili je pak bila “nesrećna na svoj način”, ali je svakako bila slavna i ugledna. Nikolaj Rajevski je dobio ime po svom dedi, generalu-heroju ruskog Otadžbinskog rata čije je podvige Tolstoj ovekovečio u romanu “Rat i mir”.
Pukovnikov otac se borio protiv Turaka i osnovao grad Novorosijsk. Opevao ga je besmrtni Puškin u poemi “Kavkaski zarobljenik”. Baka pukovnika Rajevskog bila je unuka Mihaila Lomonosova, jednog od najznačajnijih ruskih naučnika svih vremena.
Osim hrabrih Rusa, u ta teška vremena oslobađanja od Turske okupacije Srbiji su u pomoć pritekli i dobrovoljci iz Bugarske, Češke, Norveške, Velike Britanije, Francuske, Grčke i Crne Gore, kao i poznati italijanski “garibaldinci” koje je u borbi protiv Turaka podržao i sam Đuzepe Garibald.
Sam Tolstoj je, iako nije bio srećan zbog toga što je mnogo ruskih mladića odlazio da se bori u “tuđim ratovima”, bio vrlo ponosan na njihov duh i slobodoljublje. Srbija svakako jeste. Zbog toga brižno čuva jedno takvo hrabro srce – srce koje joj je darovao “grof Vronski”.
