Čačanska lepotica, Stenli, Čačanska rana, Požegača i Crvena ranka najčešće su sorte šljive od kojih se u Srbiji pravi čuvena šljivovica. Sve zavisi od ukusa, ali najkvalitetnija i najtraženija šljivovica dobija se od Požegače i Crvene ranke. Ona se služi na slavljima, u kafanama i restoranima, a ljudi u Srbiji neretko je koriste i kao lek za dobar imunitet, vodeći se starom izrekom Samjuela Džonsona: „Claret je piće za dečake, porto je za muškarce, no onaj ko želi postati junak, mora piti rakije“.
Od 450.000 tona koliki je rod šljive u Srbiji, oko 70% ode na proizvodnju šljivovice.
Većina seoskih domaćinstava pravi rakiju na stari, proveren način. Samo neki od njih prodaju rakiju, dok je ostali ostavljaju da odstoji, i iznose je za krsnu slavu, rođendane i druge proslave.
Što duže stoji, rakija postaje sve bolja, pa se često u kući čuva par flaša koje su stare i po nekoliko decenija za specijalne prilike.
Šljivovica je rakija koja se dobija destilacijom fermentisane komine, kljuka ili soka šljive sa najmanje 25% vol. Jednokratnom destilacijom dobija se sirova meka rakija, dok u promet kao prepečenica ide šljivovica dobijena dvostrukom destilacijom sa 40-45% vol. Osnovne operacije pri proizvodnji šljivovice su: branje plodova, pranje, usitnjavanje, fermentacija, destilacija dobijenog kljuka i odležavanje rakije.
Uz meze, dobro raspoloženje i muziku mnogi „rakija majstori“ u Srbiji danas prave šljivovicu. Ceo postupak pravljenja neretko je svojevrsni ritual, na kome se okupe članovi porodice i prijatelji. I dok muškarci peku rakiju, žene su zadužene za spremanje srpskih jela. Samo od neprskanih i zdravih plodova šljive dobija se prava srpska šljivovica, što se često ističe kao jedna od glavnih karakteristika ovog pića.
U specijalnim kazanima za pečenje rakije vrši se destilacija. Posle prve destilacije dobija se tzv. meka rakija, a posle druge destilacije prepečenica. Prva se koristi za kuvanje Šumadijskog čaja, a druga kao piće. I dok sadržaj alkohola kod meke rakije iznosi oko 5%, kod prepečenice varira između 40% i 70%.
Šljivovica, kao i neke druge rakije, najčešće se čuvaju u drvenim hrastovim buradima, radi bolje arome i zlatno braonkaste boje. Za razliku od vina, rakija ne zahteva poseban nadzor. Kako bi imala što bolji, prefinjeniji i intezivniji ukus važno je samo da što duže odstoji. U Srbiji se često rakijama dodaju lekovite trave i drugi plodovi, pa se tako dobijaju klekovača, travarica i mnoge druge…
Šljivovica je postala prvi zaštićeni srpski brend sa geografskom odrednicom. Jedno selo nadomak Zlatibora nosi ime po ovom srpskom nacionalnom piću, a upravo po recepturi iz ovog sela šljivovica je dobila od Evropske komisije geografski sertifikat. U Šljivovici, ali i drugim mestima u Srbiji, često se održavaju različiti skupovi, takmičenja i manifestacije na kojima se rakija degustira uz hranu i muziku.
Iako se za nastanak rakije vezuju XIII i XIV vek, u Srbiji počinje intezivno da se proizvodi tek u XIX veku. Relativno kasni početak proivodnje, nije sprečio da se pravljenje rakije na ovim prostorima dovede do savršenstva. Majstori koji se godinama bave proizvodnjom ovog čuvenog pića, kažu da ukus rakije pre svega zavisi od zemlje na kojoj stablo šljive raste i recepta po kojem se pravi. U Srbiji se proizvode i mnoge druge vrste rakija, ali se za pravu domaću ipak smatra šljivovica.
Doživite zvuk srpske muzike, ukus srpskih specijaliteta i duh veselog naroda uz čašicu dobre šljivovice!