Meša Selimović je sam vrh srpske književnosti dotakao romanom “Derviš i smrt” koji je decenijama kasnije i od kritike i od čitalaca proglašavan za najbolji srpski prozni roman 20. veka. Zbog toga jedna od najprestižnijih književnih nagrada u zemlji nosi njegovo ime.
Slavni pisac je živeo u burnim godinama istorije Balkana. Rođen je 1910. godine u Tuzli, u muslimanskoj porodici. Pa iako je bio emotivno vezan za Bosnu, on je odlučio da studira srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost u Beogradu. Piščevo pravo ime je Mehmed, a nadimak Meša dali su mu prijatelji sa studija.
Njegov život odvijao se u tri grada: Tuzli, u kojoj je rođen, Sarajevu, u kome je radio i Beogradu, u kojem je studirao, proveo jedan deo života i umro. Obavljao je značajne političke i kulturne fukcije, pisao scenarije za filmove i romane koje je kritika u početku prihvatala sa rezervom i zamerkom na nedovoljnu emocionalnost.
Ali negde u piscu su ključale reči njegovog životnog dela čekajući da se izliju na papir. Jedan događaj je pokrenuo tu lavinu misli koja se kasnije našla među koricama romana “Derviš i smrt”.
Komunistička partija, čiji je Meša Selimović bio član, streljala je njegovog brata, takođe člana partije, zbog neke sitne greške koju je napravio. Ovaj događaj mučio ga je do kraja života:
“A sutradan, jedan jedini dan kako sam čuo za bratovljevu pogibiju, trebalo je da održim nekakvo predavanje. Nisam ga otkazao. I eto, baš to pokušavam da zaboravim, da sam htio da govorim, da sam mogao, da se nisam kao čovjek, kao brat, pobunio protiv te nepravde.”
I upravo rečju “pobuna” počinju slavne stranice Mešinog remek-dela “Derviš i smrt”, koje je napisao u poznijim godinama (1966) a kako bi ga završio, odbio je posao ambasadora Jugoslavije u Rusiji. Roman “Derviš i smrt” je dočekan sa velikim oduševljenjem.
Podudarnost radnje romana sa dešavanjima u piščevom životu daje delu toliku emocionalnost i vrednost, pa iako je radnja smeštena u 18. vek, roman predstavlja kritiku Titovog režima koji se nemilosrdno obračunavao sa neprijatljima.
Ovo delo, snažne misaone koncentracije, pisano je u ispovednom tonu a prikazuje unutrašnju borbu derviša Ahmeda Nurudina kome su zatvorili i ubili nevinog brata. Upravo tok misli bosanskog derviša, daje romanu vanvremensku vrednost kao i njegova filozofska i psihološka komponenta. Svako poglavlje romana počinje citatom iz Kurana i smatra se da je na ovaj način prvi put u evropskoj literaturi široko citiran Kuran.
Kada je ova knjiga objavljena u Parizu, najuticajniji francuski list “Le Monde” pisao je: “Derviš i smrt” je roman zrelosti koji ne prestaje da začuđuje i postavlja uznemiravajuća pitanja”. A u zemlji su i publika i kritika imali isto mišljenje, pa je roman dobijao mnogobrojne nagrade kojima je između ostalog, proglašavan najboljim srpskim proznim romanom 20. veka.
Pisac je celog života bio suočen sa podelama, i svestan njihovog razazdirućeg dejstva pa sam naziv njegovog sledećeg dela „Tvrđava“, simbolizuje čoveka, zajednicu ili ideologiju zatvorenu samu u sebe, a izlazak iz tvrđave istovremeno je ulazak u život, početak individualnog razvitka, otvaranje mogućnosti susreta s drugima i upoznavanja istinskih ljudskih vrednosti.
Iako je zbog opredeljenja za srpsku nacionalnost i svrstavanja svojih dela u srpsku literaturu ljutio muslimansku zajednicu u Bosni, Meša je najdublje osećao težinu položaja dela bosanskog naroda koji je za vreme vladavine Turaka Hrišćansku veru zamenio Islamskom. Govorio je:
“Ni s kim se istorija nije tako pošallila kao sa Bosnom. Juče smo bili ono ono što danas želimo da zaboravimo, a nismo postali ni nešto drugo…Otrgnuti smo, a neprihvaćeni…”
Ipak, ni jedna zajednica nije želela da se odrekne velikog književnika, pa se danas njime jednako ponose i muslimani iz Bosne i Hercegovine (Bošnjaci) i Srbi. I jedni i drugi dodeljuju književnu nagradu „Meša Selimović“ za roman godine.
Meša nije želeo da nakon njegove smrti njegov rad razdvajaju na ragionalne i lokalne književne celine. Zbog toga je, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, čiji je bio član, 1976. napisao pismo u kojem je rekao:
“Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi…“
I zbog toga je pored Iva Andrća, ovaj dečak tuzlanske čaršije ostao najveći srpski književnik 20. veka.[ultimate_spacer height=”30″][dt_fancy_title title=”Povezani članci” title_align=”left” title_size=”normal” title_color=”accent” el_width=”100″ title_bg=”disabled” separator_color=”default”][ultimate_spacer height=”30″ height_on_tabs=”” height_on_tabs_portrait=”” height_on_mob_landscape=”” height_on_mob=””]
