Iako nije nastala u Srbiji, harmonika je postala važan deo njenog identiteta. U narodu se odomaćio njen snažan zvuk bez kojeg ne može da prođe ni jedno slavlje, a najpopularnija je harmonika “dugmetara”.
Mnogi narodi svoju muzikalnost izražavaju zvukom harmonike, ali ona u muzici različitih naroda zvuči sasvim drugačije i specifično. Iako se koristi i u klasičnoj muzici, u Srbiji je harmonika svoje mesto zauzela pre svega u narodnoj muzici i kafani. Zbog toga je uz trubu i tamburu najčešće odgovorna za “krš i lom” koji su neizbežan deo kafanskih noći u Srbiji.
Do ranih jutarnjih sati, družine i mladih i starih, i muškaraca i žena ostavljaju u mehovima harmonka svoje poslednje pare. Harmonikaš, čiji prsti „prebiraju“ po emocijama gostiju, zvezda je večeri i kreator uzavrele atmosfere koju najčešće upotpunjuju violina, gitara i kontrabas.
Družine od svirača „naručuju“ pesme, a svaka se nada da će zasvirati baš njenu omiljenu. Ipak, koju god orkestar da zasvira – svi prisutni u kafani, već uveliko izmešani na stolovima ili stolicama, otpevaće je zajedno, a neretko i ispratiti razbijanjem čaša, sigurnim znakom da svirači u srpskoj kafani dobro rade svoj posao.
Još pre pola veka u kolima koja su se vila kroz seoske brežuljke i gradske sokake, uz zvuke harmonike rađale su se prve ljubavi. To je nekada bio možda i jedini način da se mladići i devojke upoznaju i kroz igru osvoje srce onog drugog, a narodno kolo je postalo nezamislivo bez harmonike.
Intenzivan i jak zvuk harmonike brzo je zavladao duhom naroda Srbije. Uvukao se u sva veselja, svadbe, kafane, berbe, kola, sela…
U početku se svirala stidljivo, kafanski i intimno, ali kako je vreme prolazilo, harmonika je dobijala sve veći značaj, pa su se tako profilisali prvi srpski harmonikaši i ostavili svoj pečat u istoriji harmonike.
Prvi od njih je bio Aleksandar Todorović Krnjevac koji je harmonikaško umeće preneo i na svog sina Miodraga Miju Krnjevca. Mija je svirao toliko dobro, da u svetu srpskih harmonikaša postoji takozvani “Mijin stil” koji je i danas veoma poularan. Krnjevci su, takođe, autori mnogih poznatih narodnih kola.
Jedne kragujevačke avgustovske večeri 1935. godine, na takmičenju harmonikaša Jugoslavije, u publici je zavladao muk kada se na bini pojavila nežna devojka obučena u narodnu nošnju i tankim prstima počela da prebira po velikoj harmonici.
Srbija je tada dobila novu harmonikašku zvezdu koju pamte mnoge generacije, Radojku Tomić-Živković. Još dugo je Radojka svirala, oblikovala svoj lični stil i kroz istančani ženski ukus unosila u melodiju svoju osećajnost i narodne motive.
Srpski harmonikaši najviše naklonosti imaju ka “harmornici dugmetari”, mnogo više nego prema onoj sa dirkama. Iako je ovaj naziv neprecizan, jer sve harmonike imaju dugmiće, ona se od drugih razlikuje po tome što je šestoredna harmonika B sistema sa ravnom tastaturom, kabinom, najčešće je četvorougaona u primu a petoglasna na basu.
Ovaj šesti red tonova u desnoj ruci je specifičan za naše područje i retko se koristi u drugim zemljama, a ova vrsta harmonike se popularno naziva „srpska harmonika dugmetara“.
Popularnost ovog instrumenta odražava se u pobedama naših harmonikaša na takmičenjima širom sveta. Jedan od njih je poznati srpski pevač Željko Joksimović koji je 1984. godine u Parizu osvojio nagradu “Prva harmonika Evrope”, a harmonikaš Nenad Ivanović je 2011. godine bio pobednik Svetskog kupa klasične harmonike.
Uspesi harmonikaša postavili su Srbiju u središte umetnosti klasične harmonike u svetu. Ona se kao predmet izučava na Akademijama umetnosti širom zemlje, a u narodu je pored trube i tambure i dalje omiljeni instrument.
Foto2: muzikaharmonike.com
Related Articles
Spomenik na Kadinjači: Srpski Stounhendž otpora
November 20, 2024
Bački Monoštor: Upoznajte Srpski Amazon
November 20, 2024
Kanjon Gradac: Gde se avantura susreće sa spokojem
November 19, 2024
